Danijela Zeljković – „Ožiljci“

641

Jednom prilikom nosila sam oko šest redovnih kesa smeća i jedan džak od 60l, šunjajući se hodnicima zgrade u strahu da ne naiđem na nekog komšiju i utonem u isto toliku gomilu srama što ne izbacujem svoje smeće na vreme. Naletela sam samo na komšinicu koja je nosila dva džaka od 120l i od tada ne marim što kad bacam smeće izgledam kao izbeglica.

Sličnom prilikom, bilo je leto, vruće, ponoć. Posle svih završenih poslova ostao je samo džak od 120l za baciti (ugledala sam se na komšinicu). Krenula sam u šorcu i papučama da se rešim naših ostataka i otpadaka. Prečesto kad bacam smeće razmišljam o tome koliko smo kao vrsta prljavi i štetni po ovu planetu. Tad znam da se osećam kao kriminalac ili kojekakav prestupnik jer sam, iako smeće odlažem na predviđeno mesto, znala da ova priroda nije krojena za plastiku i najlon i da je nekako gušim terajući je da sve to guta.

Elem, nosivši tako džak u desnoj ruci, podosta visoko da se ne bi vukao po podu, krenem da ga prebacujem u drugu ruku jer klizi i pada a poslednje što mi treba je rasuto više kila smeća po livadi, u ponoć. U momentu prebacivanja džaka iz ruke u ruku, osetila sam, ne bol nego neko brzo i precizno rezanje kože na desnoj butini. Postalo je potom toplo i lepljivo jer se krv slila do papuče i natopila stopalo koje je pravilo zvuk klepetanja. Totalni mrak ispred zgrade i ne mogu da vidim iako sam već shvatila da je nekako došlo do posekotine. Kada sam stigla do kontejnera, ugledala sam pod uličnom svetiljkom, ranu od 3 cm kako zeva i krvari. Zagledala sam džak iz kojeg je virio glavni učesnik događaja. Dno čaše. Pet sati ranije muž mi je rekao da je slomio čašu iz novog kompleta. Kada sam sanirala i oprala ranu u kupatilu shvatila sam da bi bilo dobro otići i ušiti je jer je dno čaše napravilo ne tako duboku koliko široku posekotinu. Mrzelo me je. Spojila sam je rukom i pomislila: „Ma zarašće“. Naravno da je zarasla sa vidnim tragom, podosta beljim i tanjim od ostatka kože. Veoma sam se brzo navikla na njega i zaboravim da ga imam dok me neko ne upita šta sam radila sa butinom.

Volim da gledam svoje ožiljke na telu, svaki nosi priču i tek nedavno sam počela da ih volim. Onako instinski kao potpuni i prirodni deo mene. Ispucali kapilari na nogama su posledica fantastičnih par godina neumornog obilaženja tehno i rejv žurki i nespavanja po 48 sati. Oderotina na cevanici je podsetnik na trening i borbu da daš sve od sebe i kad telo fizički posustaje. Oderala sam obe noge, pogledala rane, sačekala da blagi osećaj nesvesti prođe i završila svoj trening do kraja. Nije mi ni palo na pamet da prekinem. Mreža kapilara precizno ispletena u krug, ozbiljno modro plave boje, iza kolena, je medalja. Od treće trudnoće. Muž kad je prvi put ugledao u afektu me pitao ko me je tukao po nogama. Ponosno sam rekla: „Naša ćerka“. Za svaku striju znam kad i u kojoj trudnoći je nastala. Nikad, ama baš nikad me nije bilo stid istih, volim ih, čak i kad rukom pređem preko hrapave kože. To su moja deca naslikala. To su njihovi životi na meni se potpisali. Ne treba mi tetovaža sa imenima. Od ove nema lepše.

Beleg na stomaku mi je od majke. Ima mladež na istom mestu. I posle prekinute pupčane vrpce, kad ga dodirnem znam da sam i dalje povezana sa njom i da joj pripadam. Meso njenog mesa.

Ovaj na butini je najnoviji. To mi je od muža. Nekako mi više vredi nego slika, fotografija, burma ili venčani list. Sve navedeno može da prođe, nestane. On neće. On je moja i njegova priča. I onako, baš je simbolično. Ožiljak.

Sećam se kad je brat poginuo na ratištu, bila sam jako mala, gledala u tetku koja plače i govori mi: „Jako sam ga ošamarila, pustila sam mu krv. Ostao mu je ožiljak na licu. Jako mi je bilo žao tad. Al sad mi je milo jer je otišao sa mojim tragom na njemu. Poneo je deo mene u grob“. Želela je da je odneo celu.

Ožiljke na duši ne volim ali ih osetim i nisu mi tako lepi kao ovi po telu. I jedni i drugi te menjaju, samo jedni bole duže nego drugi. Obe vrste se zadrže doveka, samo su jedni inspiracija za priče o avanturama života a drugi muka, teret, tegoba. Druge samo želiš da gutaš i potisneš ako može u slepo crevo, da ne smetaju i da ih odstraniš nožem kao višak. Ili da ih natovariš u džak od 120l i baciš jer su smeće. Zato valjda i više volim ove žive ožiljke, ne marim za njih tako da me muče nego da me podsećaju da sam još tu i da sam i sama priča. Ponekad, ovi nevidljivi, toliko bole da ti dodje da porežeš i kožu i meso ne bi li na njih zaboravio. Zato je pucanje kože toliko naivno i bezbrižno za razliku od toga kad puca duša. Tu nema ni konca ni igle, tu nema ni melema ni spreja ni gaze ni zavoja. Tu rana zeva kao čeljust u gladi životinje. Nema za okolinu, vrisak za dušu. Zato ću da volim svoje telo kao platno na kom je tek započeto remek delo. Biće to jedan komad od umetnosti.

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here