Okačim na instagramu story – u daljem tekstu priču, gde se malo (da tako kažem) detinjim sa prijateljicom. Mislim da sam je prvi put ovako nazvala, spontano, što samo potvrđuje da mi to i jeste. I blesave su slike, krademo Bogu dan, besposličarimo.
I polako, hvatam sebe u zamku pregleda analizirajući ko je sve video fotografije pa se mislim, šta će reći ljudi, majka troje dece pokazuje srednji prst.
E nećes, majko.
Ne pišem ovo da bih se opravdala ili ulepšala stvarnu sliku stanja nego da bih sebe pogurala da detinjim još više i pokazujem srednji prst još više, jer ne treba da me je briga a još manje one koji imaju slobodu izbora da pogledaju nečije slike i osuđuju iste. Samo da naglasim, nije me niko ni osudio, sem same sebe. A to je najgori mogući oblik ocene i procene.
Opet uviđam da nisam izbila iz organizma virus zvan Šta Će Reći Ljudi. Zato i okačim te slike prkoseći sama sebi, raspravljajući po hiljaditi put sama sa sobom da ne sme da me dotakne mišljenje okoline kakva sam to ja, šta sam obukla, gde sam pošla, kome sam pošla, zbog čega sam pošla, kad sam došla, dokle sam došla, dokle je to primereno meni i mojim godinama.
Jer moje godine kao i vaše su tako relativan pojam iako jasno definisan kalendarskim računanjem i vremenom. Moje godine su kao i vaše, potpuno nedefinisane danima već osećajima i iskustvima, duhom i slobodom. I koprcaću se dokle god me zamke i omče budu hvatale za nožne zglobove i povlačile u vidno kamuflirane rupe teorija i uverenja izgrađenim tuđim mišljenjem.
E ima još gora strana divana. Kada priča neke druge mame meni izgleda neprimereno.
E opet, nećeš majko.
Svi negde pričamo a mnogo manje verujemo samo misleći da stvarno to činimo, da tamo gore postoji neki Bog koji je sud nama svima i kunemo se u njega i dozivamo ga i molimo i predano se klanjamo. Svu tu našu veru jezikom poližemo kao sladoled kada nam neko ili nešto zapadne za oko. Pa se osilimo više od onog tamo gore koji je milostiv za sve vekove, milenijume i galaksije koje nećemo nikada ni dočekati, milostiv toliko da nam oprašta što smo se samoprozvali bogovima svaki put kada ponašanje drugog ljudskog bića uzmemo u razmatranje.
Eto. Okačila je tri priče i dve slike za sat vremena, sa njom nešto nije u redu. Eto, svako malo ide u grad, mora da je našla nekog ili traži. Eto, bahati se svojim slikama tropskih destinacija kako bi napakostila nama običnim smrtnicima.
Kakve je široke razmere ljudska glupost, rasuta po koordinatnom sistemu, beskonačno duž x,y i z ose. Parabola. Čudim se ja pre svega samoj sebi. Istina je da namera na društvenim mrežama može biti veoma širokog spektra delovanja ali ni to ne treba da bude u fokusu posmatrača. Onog momenta kada prihvatiš da budeš deo virtuelnog društva tada prihvataš i sve uslove korišćenja. A prvi treba da bude NE osuđuj bližnjeg i daljnjeg svog. Zagrebala bih možda i po površini patološke greb srećke i rekla da je izvor svega toga bol i strah, ali neću.
Ponekad poželim da ne postoji nikakva slika o meni u društvu i ne mislim na fotografiju nego na stavove, mišljenje kako dobro tako i loše i predrasude. Poželim da budem nevidljiva kako ni sekunde ne bih ni slučajno, u prolazu kroz svakodnevne misli izgubila vreme na to ko i šta misli o meni. Divan bi to bio dar.
Zato ću nastavaviti da pokazujem ljubav kroz fotografije, reči, pesme, priče i ostale stare i novokomponovane metode komunikacije. Zato ću nastaviti da pokazujem srednji prst a ne gledam u tuđi.
