Kroz ključaonicu: Crni petak

949

Crni petak pada na tako visok datum, da se toga dana potroše pare namenjene i za najcrnje dane. Džepovi prilikom pranja veša ne moraju se tih dana proveravati, jer nema šanse ni gvozdenjaci da zvecakaju. A baš tada mi sve treba. Velikodušni prodavci i do tri dana nude pogodnosti.


 

Da je crni petak od novembra do marta, čini mi se da me ni tada ne bi usrećio, da bi i tad bio crn. Tamo negde na proleće, možda bi bolje pasao. Kada se sve budi. I priroda i mi. Kada sve cveta. Kada nema grejanja, većih računa, zimskih jakni, toplije obuće… Kada je dan duži, a naše misli svetlije. A baš tada mi treba sve.

Sve blješti i šljašti

Kupuje mi se sve. I nova zavesa. I detetu edukativna igračka. I zimska jakna u kojoj će pregurati zimu, ono tipa do kolena, pa kako bude rasla, sve će joj lepše stajati. I meni novi džemper. I dublje pantalone. I mužu trenerka. Malo i auto da utegne, da ne stanemo na pola puta negde sa pregorelim svećicama i sjebanim homokenetičkim zglobom. Da ne bacamo novčić na minusu hoće li auto upaliti iz prve ili ćemo ipak morati zvati majstora da pogura. I ide mi se negde sa njima dvoma. Na neki ušuškani vikend, koji me neće izaći kao letovanje u sezoni. I farba mi se izrastak. I ide na tretman lica. I kad bih mogla nešto usput i da stavim sa strane, za neke crne dane. I sve bi. A kada dođe taj petak, već do subote, tj. sutrašnjeg jutra se na njega zaboravi. Baš ga nekako u proteklih par godina uzdižemo. Tad je kod nas zaživeo. Da li je pomodarastvo ili hvatanje za poslednju slamku spasa – na svakome ponaosob je da odluči.

Резултат слика за sale shopping
Petak je bio posebno topao, sunčan i vedar. Da nije bio jelkica i lampica u prodavnici, pomislila bih da se bliže prvomajski, a ne novogodišnji praznici. Uz današnji dan nikako ne ide pridev crni. Iako taj epitet ima skroz drugačiju konotaciju.

Sve što mom oku danas nije promaklo u Palanci, ništa nije vredno sniženja. Ono što je bilo za badava, ne bih ni za džabe nosila ili koristila. A ono što mi se baaaaš dopalo su toliko mizerno snizili, da za moj pojam kao i da nije sniženo. Da sam možda uzela deset kaputa, korekcija cene sa 1599 na 1479 din nešto bi značila. Imala sam jaku volju i optimističan duh da nam kupim nešto. Nema veze šta. Jer kada idem sa ciljem da kupim recimo sebi farke, ja se kući vratim sa slikom za dnevnu sobu. Iz tog razloga sam u kupovinu krenula bez konkretnog plana, pa šta se uzme.

Na kraju ipak dođoh kući praznih ruku. Jedino mi se činilo da ima veće gužve nego inače i da neko ko je došao po lcd televizor ne treba da žali što ispred njega ima još deset ljudi ispred u redu da plati. Verujem da je u većim gradovia i tržnim centrima bila masovna pomama. Od igle do lokomotive. Za sve uzraste i svačiji džep.

Резултат слика за sale shopping
A kada razmišljam o džepu, nameće mi se pitanje, kako preživeti od plate do plate? Da li je poplaćati račune, počastiti se parčem torte i limunadom kada plata „legne“, skuvati par boljih ručaka mesečno, kupiti jednom godišnje neku krpicu na sezonskom sniženju, počastiti se nekom knjigom je jedini smisao i čar života?
Svakako da nije.

Životi koji su se sveli na veštinu presipanja iz šupljeg u praznog zaista (p)ostaju sve crnji.

Koliko su tek tmurni, sumorni i crni dani onima koji ne rade? Ne koji ne žele da rade, nego onima koji iz nekog razloga su sprečeni. Kojima nije pružena šansa. Koji su bolesni, a vredni su i odgovorni. To je sada novo poglavlje, koje neću načinjati.
Rastužih se za tili čas. Misli mi lete, kako li je onima ko nemaju? Koji nisu osakaćeni samo materijalno. Već i duhovno. Psihički. Koji nemaju zdravlje. Koji nemaju živce. Koji nemaju strpljenje. Koji nemaju razum. Koji nemaju pa nemaju. Koji nemaju emociju. Kojima je crn svaki dan. Koji su u deficitu sa svim.

Резултат слика за kupovina black friday
Onda budem u fazonu; “Bože hvala ti za sve”. Ali kada pred ove praznike uletim u minus, pobesnim na trulu državu Dansku.

Pored moje i muževljeve plate i njegova dva honorarna posla ja moram da prebiram žito od kukolja. Da kalkulišem šta mi je potrebno, a šta mi je baaaš, baš potrebno. Da odredim šta će pričekati do plate, a šta do proleća.

Nikada nisam bila materijalista. Samo me užavasa pomisao da će surovo vredni ljudi poput mog Zorana izgubiti kičmu, koju na kraju niko, ništa i sve pare ovog sveta na kraju neće moći da plate i vrate? Deluje kao začarani krug pakla iz kog niko nije izašao živ. A kada budem mrtav, hladan i beo vise ništa neće biti važno.

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here