Kako biti dobar roditelj?

Vaspitanje se možda, u izvesnom smislu, sastoji u menjanju roditelja i dece.

1086

Obično se veruje da za podizanje dece nije potrebna nikakva posebna obuka, i da je za to potrebno malo zdravog razuma. Međutim, uočavamo oko nas da taj „zdrav razum“ koristi različite, protivurečne metode. Tako, jedni roditelji smatraju svojom dužnošću da „dresiraju“ svoga sina i da mu nameću svoju volju. Drugi su, naprotiv, uvereni da ga bolje pripremaju za život ostavljajući ga da se sam snalazi, a treći okružuju svoje dete brigom i nežnošću, posvećujući mu izuzetnu pažnju i dajući savete.

Milena Miletić – dipl. psiholog, spec. psihoterapije, stalni sudski veštak

Svi su začuđeni da ne postižu svoj cilj. Na „dresuru“ dete odgovara drskošću, a uzdržljivošću na preteranu roditeljsku ljubav. I svi se žale na karakter svoje dece: „Šta da radim kad imam takvo dete!?“

Govorimo o temperamentu deteta. Kod deteta se može razlikovati urođeni i stečeni deo. Fizički temperament koji se sjedinjuje sa psihološkim. Dete može biti manje ili više aktivno, manje ili više emotivno, manje ili više živahno, isto kao što je mršavo ili punačko, jako ili slabašno. To je njegov način bitisanja. Polazeći od toga, moramo biti veoma obazrivi. Ne možemo detetu prigovarati zbog njegovog plahovitog temperamenta, niti to smatrati nedostatkom. Naprotiv, potrebno je da shvatimo da je naše dete vrlo osetljivo i osećajno, umesto da ga kritikujemo i pretnjama iznuđujemo drugačije ponašanje. 

Ako se naše dete ne ponaša na prihvatljiv način, ako je uvredljivo ili zlobno, reći ćemo da ima loš karakter. Drugo, ljubazno i predusretljivo, za nas će biti dete dobrog karaktera. Dakle, po našem mišljenju, karakter je uobičajeno ponašanje deteta gledano sa našeg stanovišta.

Uticaj roditelja na navike koje dete usvaja, odvija se preko našeg ponašanja prema njemu i njegovoj okolini i našeg odnosa prema njegovom ponašanju. Od svog rođenja dete reaguje na naše pokrete, naše poglede, naše reči. Stalno je pod našim uticajem, prihvata naše navike.

Kasnije, ukoliko detetu zabranjujemo da peva, jer nas to nervira, da se igra na zemlji, jer će se isprljati, da se druži sa decom, jer može dobiti grip ili boginje itd., ono će postati tužno i obeshrabreno ili suprotno, ozlojeđeno i nemirno. Ukoliko mu iz dana u dan ponavljamo da nije ni za kakav posao, da kasni za svojom braćom ili drugovima, postaće stidljivo i usiljeno. Ako želimo da bude poslušno, ako mu pretimo da ga nećemo voleti, da ćemo zvati policajca da ga odvede, možda ćemo postići trenutan efekat, ali gledano na duže, učinićemo ga anksioznim i nepoverljivim prema nama. Ako ga molimo da nas ostavi na miru, da radimo, žaleći što imamo takvo dete, a potom mu dozvolimo da nas danima maltretira, stvorićemo od njega kapricioznog despota, kome će nedostajati roditeljski autoritet, toliko potreban detetu. 

Roditeljski poziv biće jednostavan, ukoliko se „pronađe“ dobar način odnosa i uticaja na dete. Vaspitanje se možda, u izvesnom smislu, sastoji u menjanju roditelja i dece, jer i vaspitanje roditelja unapređuje vaspitanje dece.

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here