Ово је борба за опстанак. Време је за љубав и разумевање!

Љубав и разумевање, стрпљење и толеранција, вера и молитва су вредности којима и данас треба тежити, можда више него раније.

499

Хм. Тешка времена. Сви смо на испиту издржљивости и толерантности. Подељена су мишљења о овој пошасти која нас је снашла.


Са једне стране су људи који се боре за живот на респираторима, како стари, тако и они млађи, радно активни. Ту су и они који леже у својим постељама и боре се са средње тешком клиничком сликом и имају страх да она не пређе у тешку. Уз њих су они који су изгубили блиске људе или познанике. Они који су прошли са лакшим симптомима захвални су што је то тако. Један део људи сматра да треба носити маске, држати физичку дистанцу и суздржава се од дружења, славља, посета ресторанима, одлазака у тржне центре где је велика концентрација људи.

Са друге стране су они који не верују у све што се дешава, мисле да је ношење маски штетно, да нас трују из ваздуха сарином, да сатанисти спроводе глобални план смањења човечанства служећи глобалистима. Ови људи који заступају овакве ставове верују да се треба организовати, побунити, свргнути све оне који служе циљевима дубоке државе. И они не поштују мере заштите. Исмевају оне који то чине и посматрају их са подозрењем, сматрају их глупима, “ неосвешћенима“. Њима корона не може ништа. То је обичан сезонски грип.

А здравствени радници се разбољевају помажући несебично свима. И увек су на мети удара. Сигурно да има пропуста, али они су најмање криви за ово. Ко је ово могао да предвиди? Сналазе се у ходу. И труде се максимално, посебно запослени у Цовид амбулантама и лабораторијама.

Оно што је мени тужно, јесте све већа отуђеност међу људима.

Људи су престали да се примећују. Не друже се, не разговарају. Млади су несрећни, немају времена ни за младалачки бунт, који је нормална фаза на путу сазревања личности у зрелу. Ако су одговорни, не друже се, испуњавају обавезе онлине начином од куће, не сусрећу своје вршњаке, не комунуцирају уживо, немају начин да остваре неку квалитетну и озбиљнију емотивну везу, јер је предуслов за тако нешто блискост. А за њу је потребно време, дружење и међусобно упознавање.

И онда се сведе контакт на конзумирање друштвених мрежа и налога за упознавање. Па, можда се неком и посрећи.

Забрињава то што се негде изгубила животна радост, доминира осећај неизвесности, страх од болести, смрти.

Нечије моћно оружје, осмех је невидљив. Сви смо постали безлични.

Појавио се осећај неадекватности када се треба нашминкати, средити, обути штикле, ставити накит, скупоцен парфем. И питање: “ Чему ово, када је све тужно и застрашујуће“?

Стопа самоубистава се драстично повећала, људи су уморни од мноштва информација и дезинформација, изнурени су од страха. А сада већ већина, од болести. Породично насиље ескалира. Повећан је број људи који се први пут јављају по психолошку помоћ, а прослеђују се код психијатра.

Оно што је чињеница јесте да вирус постоји, коси кога дохвати, не бира узраст ни пол, небитно да ли је природан или је вештачки изазван. Мали смо да бисмо мислили о томе. Али, ипак, и поред тога, да мислимо својом главом, можемо. И да доносимо исправне, здраворазумске одлуке.

Оно што ми можемо је да не клонемо духом, да бринемо о свом и здрављу других, да се не жестимо, јер не можемо друге мењати, можемо само утицати на наше поступке. Позовите рођаке, пријатеље, познанике, питајте их како су. Покажите да мислите на њих. Ако су болесни, бодрите их. Ако су уплашени, кажите им да смо сви једнаки и да нико не зна шта га сутра чека, али због тога не треба да изгуби данас. Само садашњи тренутак је сигуран. Проћи ће и ово зло.

Већина људи не жели да призна да има страх од короне потискујући своја осећања. То ствара осећај анксиозности који може да доведе и до паничних реакција и стања. Тада су размишљања и одлуке смањено рационалне.

Не гледајте грчевито медије који својим бомбастично негативним насловима још више распирују негативна осећања. Ретко да сам прочитала нешто позитивно и охрабрујуће ове године.

Број позитивних у току дана не значи да је то и број заражених.

Међутим, не можемо да променимо чињеницу да корона постоји и да не знамо колико ће још да траје. Али можемо да се реорганизујемо тако да је поднесемо на што бољи начин. Први корак је структурисано време у току дана. То смањује анксиозност и даје осећај извесности.

И на крају, љубав и разумевање, стрпљење и толеранција, вера и молитва су вредности којима и данас треба тежити, можда више него раније. Јер су све вредности пољуљане. А ово јесте борба за опстанак, како физички, тако и душевни. Једно од другог је неодвојиво. Будите ми здрави!

Постави одговор

Please enter your comment!
Please enter your name here