Jako je važno da na vreme shvatimo da smo više od nekih grešaka ili propusta koje smo napravili praveći nekad pogrešan izbor, donoseći neispravnu odluku.
Nas ne definiše naše zanimanje, diploma, zvanje, titule. Mi smo svi satkani od emocija, vrlo često smo stavljeni pred svršen čin pa se opredeljujemo između dva neprijatna izbora. Najlakše je imati jasnu situaciju, gde nam se čini da nas prati apsolutna sreća. Ali, život nas opominje da je ona nemoguća. Mi nismo persona non grata.
Povezani smo i isprepletani, uvezani i životima naših bližnjih. Bitno je biti spreman i na poraz i na gubitak koji nas na neko vreme onesposobi, ali ustajemo snažni i verujemo da je važno i moguće nastaviti. Nada se ponekad izgubi, ali šta god da je u pitanju, ne treba odustajati.
Oprostiti prvo sebi, pa drugom, ne baviti se prošlošću, pomoći nemoćnom i ne hvaliti se time, imati dobru nameru, verovati u blagodat svakog dana koji nam je dat kao dar na raspolaganje, jer se nijedan dan ne ponavlja. A može biti itekako savršen. Nema u životu apsolutne radosti ni apsolutne tuge. Valjda je zlatna sredina težnja koja je mera za dobro. A svako određenje osim onog da si ČOVEK je nebitno, to nas definiše!
Kada kažu: „On/ona je dobar čovek!“ – nema te diplome i faksimila koji će ovu definiciju nadmašiti! Onu, koja je odraz ljudskosti.
