Često čujem ispovesti, što je u skladu sa mojim zanimanjem. Svi ih čujemo od svojih prijatelja, članova porodice, često i od slučajnih saputnika, ili ljudi sa kojima čekamo nešto na nekoj klupi. Kada bismo imali moć da čujemo sve slučajne razgovore, u svim čekaonicama, autobuskim stanicam, aerodromima na svetu… to bi uglavnom bile ispovesti.
Zašto je toliko bitno podeliti sa nekim delove svog života?
Svi želimo da nam neko kaže da su stvari koje smo učinili u redu, da su samo ljudske, da nismo znali bolje, da smo za njih uprkos svemu neko koga prihvataju i razumeju.
Neko će reći kako razumeti i prihvatiti onoga ko nas je povredio? Pitanje je naravno dobro i zaslužuje odgovor.
Zahvaljujući poslu kojim se bavim naučila sam da ljudi svoje greške pokušavaju da sakriju, jer su sigurni da će ih zbog njih osuditi. To sakrivanje ide od potpunog negiranja, preko potiskivanja, do potpune izmene sećanja pa nam stvari izgledaju mnogo bolje ili mnogo gore nego što su bile.
I bez obzira na te odbrane sve to u nama živi kao nekakva rana. Svi pokušavamo da sačuvamo pozitivnu sliku o sebi i zbog toga se ili odričemo delova naše prošlosti ili se samokažnjavamo u nadi da će doći olakšanje.
Ključna reč je – osuda, svi je tako teško podnosimo. I sad možete misliti koliko sam imala sreće učeći da osuditi znači vezati čoveka za učinjenu grešku, definisati ga njome.
Nisu ljudi skup svojih grešaka, mnogo su više od toga.
Verujte da su razlozi koji nas navode na greške tako duboki i logični.
„Ne sudi da ti se ne sudi.“ Naravno da se i meni desi da osudim, zbog svojih slabosti, straha, osećanja ugroženosti.
Ljudi najčešće osudjuju jer ne razumeju, kada razumete uzrok koji je doveo do toga da nekada budete povredjeni, ili da sami pogrešite osećate veliko olakšanje.
Kada pomognete drugom da to razume na dvostrukom ste dobitku. Onaj koga razumete doživljava olakšanje i sam počinje da razumeva sebe i da se ne stidi ili ne užasava svojih grešaka, prihvata otudjjene delove sebe, i shvata da je iz istog izvora i ljubav i greška, jer sve radimo da bi nas voleli i prihvatil. Takodje, kada neko zna vaše „najmračnije“ tajne, i pri tome vas ne osudjuje, nego vas prihvata i tako vam omogućava da sami prihvatite sebe dolazite do one vrste međusobne bliskosti koja se jedino važi i koja je sama po sebi lekovita, za obe strane.
