Зашто када се упознајемо са неким запамтимо само своје име?

1371

Кад разговарам са клијентима или учесницима мојих тренинга обично их буни чињеница да 93% вредности комуникације чини невербална комуникација, а само 7% вербална. Некако испада да није важно шта кажемо, јесте, али је важније оно што покажемо.

Да бих то илустровала обично их питам да ли запамте име онога са којим се први пут упознају, одговор је исти, не!

Као у једној анегдоти из мог живота, тек сам се била упознала са једним човеком и хтедох да му се обратим уз извињење да му нисам запамтила име, он ме је утешио:  „Ма ништа не брини, и ја кад се упознајем углавном запамтим своје име!“

Зашто се то дешава и какве везе има са тим невербална комуникација?

Nataša Đurica je psiholog i psihotarapeut, a njen blog „Putevi duše“ su pisane refleksije njenog dugogodišnjeg psihoterapijskog i ličnog iskustva.

Један од најважнијих психолошких процеса је опажање. Посебан процес чини опажање особа, он је углавном несвестан. Сви подаци тог опажања депонују се у једном делу мозга.

Онога момента када се упознајете са неким долази до тако брзе активности мозга који све расположиве податке провлачи кроз ту базу података: Поглед, осмех, стисак руке… и многе друге податке којих уопште нисмо свесни.

Због тако интензивне активности мозга као да долази до сужења свести и уске усмерености на невербалне сигнале, тако да у ствари НЕ ЧУЈЕМО кад неко изговара како се зове.

Резултат те интензивне активности долази након неколико секунди, највише 20, то је чувени ПРВИ УТИСАК. Тај први утисак садржи процену мозга, на основу претходног искуства, какве ОСОБИНЕ и НАМЕРЕ може да има опажена особа.

Мозак непогршиво одредјује приоритете, важније је какве неко има намере и особине од тога како се зове, зар не?

Процена може бити и погрешна, свеједно, ипак је постало јасно шта чини тих 93% комуникације, јер ми смо донели много закључака, а човек само рече како се зове, а да то нисмо успели ни да чујемо.

Постави одговор

Please enter your comment!
Please enter your name here