Markes jako voli ljude, i pesnički ih razume i prihvata, i objašnjava ih kao žrtve sopstvenih zabluda i međusobnih nesporazuma. I tako je.
Naše prvobitno iskustvo oblikuje način na koji ćemo gledati na sebe, druge ljude i svet. I dalje samo pokušavamo da uklopimo svet u svoje lične predstave, da umanjimo sukob između unutrašnje i spoljašnje realnosti, izmedju želja i mogućnosti… Da opravdamo sebe i svoje postupke, jer to čuva naš integritet i dobro mišljenje o sebi. Jedan od načina na koji to radimo su i mehanizmi odbrane. Sećate li se basne o lisici i groždju? Kad nije mogla da ga dohvati lija se utešila rečima: „Šta će mi, ionako je kiselo!“
Kada pokušamo da omalovažimo cilj koji nismo mogli dostići koristimo mehanizam psihološke odbrane našeg Ja koji se zove – racionalizacija. Tako osoba koju so do juče voleli postaje nezahvalnik, licemer, kukavica; automobil koji nam se sviđa puno troši i skupi su mu delovi; letovanje na koje želimo da odemo je „samo letovanje“ koje prođe, a pare potrošene…
Ako je cena kriza ličnosti naravno da ćemo pribegavati mehanizmima odbrane, pad u omalovažavanje sebe je gora solucija. Ipak radom na sebi možemo naučiti da prihvatamo realnost kakva jeste, i naučiti da razdelimo šta je do nas, a šta nije. Da razrešavamo što možemo i prihvatamo što ne možemo razrešiti.
Baš kao što stara izreka kaže: „Bože daj mi snage da prihvatim ono što ne mogu da promenim, hrabrosti da promenim ono što mogu i mudrosti da razlikejem jedno od drugog.“
Na taj način neko koga smo voleli (ili još uvek volimo) i dalje ima šanse da ostane samo čovek koji izlazi na kraj sa sobom kako najbolje ume i vredan je ljubavi. Možemo nastaviti da bar uživamo u uspomenama i razlozima koji su među nama stvorili nešto neobjašnjivo i sjajno.
Naravno da imamo pravo da ostanemo samo ljudi, da padamo sa svojim demonima, ali i da ustajemo, borimo se i prihvatamo.
