Ima ta jedna pesma što me vezala onim repeat.
Drži me i ne pušta već sedmicama. I lepo mi je. Ušuškam joj se na rame i tako dišemo jednako.
U njoj je Zagreb naparfemisan kišom. Tramvaji. Duge ulice i „Volim te“ koje otera sve tamne oblake nad gradom. Isprani dani i noći koje je posle osušilo Sunce. Tek ispečeno, toplo „Ostani“. Istina čija je duša čist Alhemičar. Nežnosti parkova i trotoara širokih bulevara koji zaključali su korake u sebe. Šaputavost knjižara čiji izlozi se nenadano postide.
I ja nestajem u njoj i ona u meni. Traje već danima, danima i danima i ne vidi se kraj tom.
U njoj su „duhači“. I senke jutra što onomad su izgrebale kožu a čiji dah još uvek greje. Dugi nemi telefonski razgovori i zbunjene centrale. Par pisama čija slova još odišu spokojem.
Melodija melanholičnog ringšpila koja prožima sve pore lelujavih telesa izgubljenih i nađenih na bezbroj istih mesta.
U njoj je sve ono što se želi šapnuti samo; kao u onoj dečijoj igri „Gluvih telefona“. Potom
zažmuriti i pustiti sobi da bude Bermudski trougao. Da proguta, da se nestane u svoj toj
neobjašnjivoj silini neotkrivenog.
E, takva je.
Sve to, ta jedna pesma Od Ljubavi.
