Тај ужасни звук сирене чуо се први пут негде после 20 часова, 24. марта 1999. године. За мене, која сам имала тада непуних 15 година, то је био крај света.
Сећам се да смо то вече били сви код куће, чак и бака која је дошла код нас, јер је имала поломљену руку. Мама је гледала, као 90 посто људи у Србији, латиноамеричку серију “Есмералда” , када се на екрану појавио кајрон где пише да је НАТО почео да бомбардује Србију и да се људи склоне у подруме. Недуго затим почиње и сирена да завија, што је створило још већи осећај панике. Утишали смо телевизор, да бисмо чули звук авиона, али није се јако чуло, тек нешто у даљини.
Мајка је одмах скочила и почела да вади документа и здравствене књижице, да пакује неку торбу храном. Али где да бежимо?
Живели смо у нижој спратници која нема подрум. Комшије су панично излазиле у ходник покушавајући да нађу решење. Одлучили смо да сви ту ноћ останемо у становима, а сутра ћемо видети шта даље. Мислим да ту ноћ нико није спавао, чак ни деца. Звук авиона је постао гласнији. Сви смо кроз прозор гледали у небо и ишчекивали први сусрет са бомбама.
У глави су ми биле слике Другог светског рата, слике разрушеног Београда. Био је то први сусрет са ратним дешавањима, први страх од непознатог, први пут видим страх и код својих родитеља.
Освануло је јутро и сви смо живи. Гледали смо вести на телевизији, бомбардовали су Нови Сад. Брзо зовемо рођаке, сви су добро, хвала Богу.
Наспрам зграде су улице са кућама, на углу је до пола реновирана кућа људи који су живели у Немачкој, они су то вече одмах звали комшије и понудили подрум своје куће за склониште. Родитељи су се удружили и направили склониште за око 7 породица. Подрум је био површине око 200 квадратних метара, уз зидове су послагали дрвене палете у неколико редова, прострли старе тепихе на њих, па ћебад, па неку постељину, тако да смо у целој линији од четири метра имали један велики кревет.
Било је и столова и столица, неки фрижидер са храном. Ту смо долазили свако вече и спавали. Нама деци је било чак и занимљиво, дружили смо се, несвесни шта се дешава око нас. Школа је стала, остало нам је склониште, као једино место за препричавање доживљаја.
Старији су често били испред и гледали у небо, а сирене су све чешће свирале.
Онда се десио невероватан звук који је осликавао неки страшан догађај напољу. Одрасли су причали:
– Сигурно су погодили мост!
Неко би рекао да је можда погођено предузеће “Мајевица”, неко да су гађали силосе. Тек смо ујутру сазнали да је пробијен звучни зид. Комшији су пукли прозори, а мислио је да су гелери.
После првих десетак дана страха и панике, мало смо се сви опустили. Преко дана смо се заиста најлепше дружили. Срби су народ који, без обзира на околности, увек има вољу да роштиља, котлића и пушта гласну музику. Деце у комшилуку у то време, чини ми се, било је највише. Играли смо лопте, причали доживљаје из склоништа, правили планове за бежање и уживали са одраслима уз добро јело. За све то време, сирене су свирале, упозоравале на опасност, али нас некако није било брига. У центру града су се одржавали скупови на којима се пуштала музика или се уживо певало, а многи су носили транспаренте са метом, на којима је писало “Таргет”. Тај срБски пркос је прорадио, просто су изазивали авионе.
Сви су се трудили да живе нормално, колико толико. Тада сам тренирала рукомет, па нас је тренер окупио, после неких двадесет дана од почетка бомбардовања, позвао нас на тренинге у Спортску халу. Родитељи су били у шоку, јер су на телевизији приказани погођени мостови, а Спотска хала је одмах до моста који повезује Србију и Хрватску. Ишла сам на тренинг, бициклом полако до хале. Тамо би нам пустили гласну музику да не чујемо сирене и тренирали смо. Неки родитељи нису пустили своју децу, мене су моји пустили, не знам да ли су били свесни тада реалне опасности.
Након тога, тренер је одлучио да нас крајем априла поведе у дуго планирану Грчку на припреме. Доста нас није имало ни пасоше. Родитељи и тада нису били сигурни шта да раде, да ли да нас шаљу даље из Србије или да останемо уз њих, јер нема најаве престанка ове ратне ситуације. Најгоре им је било да размишљају како ћемо изаћи из Србије, да ли ће нас погодити нека бомба, како да знају да смо безбедно изашли, јер није било ни мобилних телефона.
Одлука је пала, идем у Грчку. У аутобусу смо певале, причале и трудиле се да не размишљамо о бомбама. Изашли смо из Србије, не знам ко је и како јавио родитељима, ми смо биле безбедне и имале дивно дружење у Грчкој. Родитеље смо звале са говорница, рекли су да је мало попустила ситуација.
Један дан нас тренер окупља у собу и каже:
– Девојке, бомбардовање је престало, вечерас славимо.
Биле смо пресрећне, прославиле и недуго затим смо и пошли кући. Овај чин НАТО агресора однео је много живота у Србији. Нису бирали мете, много је деце остало без родитеља, а и родитеља без деце. Био је то ужасан период за целу Србију.
И данас се питам одакле мојим родитељима толика храброст да ме пусте да идем, јер сада, када сам ја родитељ, не могу да замислим да пустим своју децу у таквој ситуацији. Можда морам још да растем. Вероватно растемо уз децу, па такве и одлуке доносимо.
Срећна сам што су ме пустили да корачам храбро кроз живот, а знам да ме увек иза неког угла чекају, да ме подрже и посаветују.
