Svi smo kroz prozor gledali u nebo i isčekivali susret sa bombama

Taj užasni zvuk sirene čuo se prvi put negde posle 20 časova, 24. marta 1999. godine.

783

Taj užasni zvuk sirene čuo se prvi put negde posle 20 časova, 24. marta 1999. godine. Za mene, koja sam imala tada nepunih 15 godina, to je bio kraj sveta.


Sećam se da smo to veče bili svi kod kuće, čak i baka koja je došla kod nas, jer je imala polomljenu ruku. Mama je gledala, kao 90 posto ljudi u Srbiji, latinoameričku seriju “Esmeralda” , kada se na ekranu pojavio kajron gde piše da je NATO počeo da bombarduje Srbiju i da se ljudi sklone u podrume. Nedugo zatim počinje i sirena da zavija, što je stvorilo još veći osećaj panike. Utišali smo televizor, da bismo čuli zvuk aviona, ali nije se jako čulo, tek nešto u daljini.

Majka je odmah skočila i počela da vadi dokumenta i zdravstvene knjižice, da pakuje neku torbu hranom. Ali gde da bežimo?

Živeli smo u nižoj spratnici koja nema podrum. Komšije su panično izlazile u hodnik pokušavajući da nađu rešenje. Odlučili smo da svi tu noć ostanemo u stanovima, a sutra ćemo videti šta dalje. Mislim da tu noć niko nije spavao, čak ni deca. Zvuk aviona je postao glasniji. Svi smo kroz prozor gledali u nebo i isčekivali prvi susret sa bombama.

U glavi su mi bile slike Drugog svetskog rata, slike razrušenog Beograda. Bio je to prvi susret sa ratnim dešavanjima, prvi strah od nepoznatog, prvi put vidim strah i kod svojih roditelja.

Osvanulo je jutro i svi smo živi. Gledali smo vesti na televiziji, bombardovali su Novi Sad. Brzo zovemo rođake, svi su dobro, hvala Bogu.

Naspram zgrade su ulice sa kućama, na uglu je do pola renovirana kuća ljudi koji su živeli u Nemačkoj, oni su to veče odmah zvali komšije i ponudili podrum svoje kuće za sklonište. Roditelji su se udružili i napravili sklonište za oko 7 porodica. Podrum je bio površine oko 200 kvadratnih metara, uz zidove su poslagali drvene palete u nekoliko redova, prostrli stare tepihe na njih, pa ćebad, pa neku posteljinu, tako da smo u celoj liniji od četiri metra imali jedan veliki krevet.

Bilo je i stolova i stolica, neki frižider sa hranom. Tu smo dolazili svako veče i spavali. Nama deci je bilo čak i zanimljivo, družili smo se, nesvesni šta se dešava oko nas. Škola je stala, ostalo nam je sklonište, kao jedino mesto za prepričavanje doživljaja.

Stariji su često bili ispred i gledali u nebo, a sirene su sve češće svirale.

Onda se desio neverovatan zvuk koji je oslikavao neki strašan događaj napolju. Odrasli su pričali:

– Sigurno su pogodili most!

Neko bi rekao da je možda pogođeno preduzeće “Majevica”, neko da su gađali silose. Tek smo ujutru saznali da je probijen zvučni zid. Komšiji su pukli prozori, a mislio je da su geleri.

Posle prvih desetak dana straha i panike, malo smo se svi opustili. Preko dana smo se zaista najlepše družili. Srbi su narod koji, bez obzira na okolnosti, uvek ima volju da roštilja, kotlića i pušta glasnu muziku. Dece u komšiluku u to vreme, čini mi se, bilo je najviše. Igrali smo lopte, pričali doživljaje iz skloništa, pravili planove za bežanje i uživali sa odraslima uz dobro jelo. Za sve to vreme, sirene su svirale, upozoravale na opasnost, ali nas nekako nije bilo briga. U centru grada su se održavali skupovi na kojima se puštala muzika ili se uživo pevalo, a mnogi su nosili transparente sa metom, na kojima je pisalo “Target”. Taj srBski prkos je proradio, prosto su izazivali avione.

Svi su se trudili da žive normalno, koliko toliko. Tada sam trenirala rukomet, pa nas je trener okupio, posle nekih dvadeset dana od početka bombardovanja, pozvao nas na treninge u Spotsku halu. Roditelji su bili u šoku, jer su na televiziji prikazani pogođeni mostovi, a Spotska hala je odmah do mosta koji povezuje Srbiju i Hrvatsku. Išla sam na trening, biciklom polako do hale. Tamo bi nam pustili glasnu muziku da ne čujemo sirene i trenirali smo. Neki roditelji nisu pustili svoju decu, mene su moji pustili, ne znam da li su bili svesni tada realne opasnosti.

Nakon toga, trener je odlučio da nas krajem aprila povede u dugo planiranu Grčku na pripreme. Dosta nas nije imalo ni pasoše. Roditelji i tada nisu bili sigurni šta da rade, da li da nas šalju dalje iz Srbije ili da ostanemo uz njih, jer nema najave prestanka ove ratne situacije. Najgore im je bilo da razmišljaju kako ćemo izaći iz Srbije, da li će nas pogoditi neka bomba, kako da znaju da smo bezbedno izašli, jer nije bilo ni mobilnih telefona.

Odluka je pala, idem u Grčku. U autobusu smo pevale, pričale i trudile se da ne razmišljamo o bombama. Izašli smo iz Srbije, ne znam ko je i kako javio roditeljima, mi smo bile bezbedne i imale divno druženje u Grčkoj. Roditelje smo zvale sa govornica, rekli su da je malo popustila situacija.

Jedan dan nas trener okuplja u sobu i kaže:

– Devojke, bombardovanje je prestalo, večeras slavimo.

Bile smo presrećne, proslavile i nedugo zatim smo i pošli kući. Ovaj čin NATO agresora odneo je mnogo života u Srbiji. Nisu birali mete, mnogo je dece ostalo bez roditelja, a i roditelja bez dece. Bio je to užasan period za celu Srbiju.

I danas se pitam odakle mojim roditeljima tolika hrabrost da me puste da idem, jer sada, kada sam ja roditelj, ne mogu da zamislim da pustim svoju decu u takvoj situaciji. Možda moram još da rastem. Verovatno rastemo uz decu, pa takve i odluke donosimo.

Srećna sam što su me pustili da koračam hrabro kroz život, a znam da me uvek iz nekog ugla čekaju, da me podrže i posavetuju.

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here