9. maj u Novom Sadu.
Ulica Fruškogorska.
Dan Pobede.
Evrope.
***
Nabadam na jednu nogu.
Piljak u cipeli.
Druga ona, bolna boluje uz druga svog,
Štapa „made in Szechr Republic“.
Rezbaren.
I na delove se kanta.
Ima amortizer, mali da mi skakutanje bude lakše.
Ptice na žici.
Ptice umiru pevajući.
Raznežim se draga moja ti, Virtuelo, zakucana u desnu slepoočnicu sećanja.
Nemoj da mi brizneš u plač.
Da suzu pustiš.
A gde će jadna suza,nego na oko.
Jebeš suzu, koja nazor kaplje.
Zapisano u libru mojih ratnih pustolovina devedesetih, sećanja na ideale koji se pobrkaše, kao poklapalice na Najlon pijaci.
Ciganin testira.
Ova gubi, ova dobija.
Ova gubi, ova dobija.
Zarazan krug jeftinog poroka, gde tebe nikad nije bilo draga moja.
Karike na marike.
Ko nabije, taj dobije.
Djoletov cirkus.
Odlazi.
***
9. maj na Limanu.
U ulici Fruškogorskoj.
Oskrnavljen je Đoletov mural.
Dreljim.
Dugo.
Dugo.
Dugo.
Fruška gora visoko.
Dunav duboko.
***
Ljubljana.
Hotel „Slon“ i Vlasta Pregli.
Baš uočljiva teresa, gde me uči da jedem jastoga na žaru.
Mada bi radije ovčije stelje i sira torotana iz paketa strike Damjana ,što sve redje dolaze od Nevesinja ravnog.
Bitanga iz Gajdobre.
Vlasta blista.
Signali u predvečerje Ljubljane.
Dekle.
Učim slovenački
„V moji hiši štiri gospe cujejo
Všo noć
Tvoje lice ko za solze neve, kaže moć
Ingrobarji štirje s krsto
Gredo, dan se bliža siv
Gvendolina, reci kaj je tebi bil!’“
Janez Bončina Srce.
„Boom“ Festival Ljubljana 1972. leto, Ljubljana.
Moja virtuelna ljubav, Vlasta pevuši Djoletovu „Prvu ljubav“.
„Prva je ljubav došla tiho,
nezvana, sama,
za sva vremena,
skriva se tu negde,
duboko u nama.“
***
Djole, otresi tu mrvu sa čela.
***
Pronosim moju virtuelnu ljubav u slepoočnici pored desnog oka.
Kucka.
Traje koncert tročinski .
Po partituri.
Zajedničkih nadanja.
Na liniji Vojvodina-Slovenija.
Žmirka bratstvo i jedinstvo.
Evropa zdaj.
***
Tetura se reka života, kroz umiveni Novi Sad.
Bulevar „Evrope“ šmeka drugu stranu moćne reke.
Dunava.
Mile Medjed i neimari sa Manjače uveliko spremaju mistrije , fangle, viskove i vaservage…
Valja premostiti reku.
Most.
Valja mostu dati ime .
Balašević Djordje.
Šapće mi moja virtuelna ljubav.
Vlasta.
***
Krenuće neimari sa Manjače, zasukanih rukava.
Neka košta, koliko košta.
Niko ih za fiskalni pitati neće. Ni sate prekovremene. Ni topli obrok.
Ni regres, ni godišnji…
Dok je obnova, nema odmora, a može i ovako“ kad se ljudi slože i olovo plivat može’’.
Ako se Mile seti familije i roda u varoši Bačka Palanka, neka pruži treću traku asfalta , na opštu radost onih koji su davno obećali a nikad uradili nisu.
Ima se, može se.
Uvek pretekne. Jarane moj. Još niko nije ’’zavukao ruke u med, a da se oblizao nije.’’
***
„Tornjevi tuku, na svetog Luku“
Tuku.
Se veda.
Moja virtuelna ljubav Vlasta Pregli odlazi tihano iz mojih sećanja, zajedno sa ovim nemirnim prolećem, koje mi se gužva na dlanu. I nikad mi neće biti jasno, zašto su najlepše Slovenke volele nas bitange iz Srbije. Srbe bre.
Podvučeno žutim.
Pogledaj: Budi ti meni miran (16)
