Ljudi moji, što se tiče onih bajki princeza, aždaja i princ koji juri kroz vrleti ne bi li tu nežnicu spasao od tog grozomornog bića, moram vam reći da smo bili u viševekovnoj zabludi!
Mnoge od njih zapravo nisu ni bile otete, one su želele da budu tamo, ja da vam kažem! Tačnije, one su pobegle. Pobegle su od čitave dvorske gungule, ograničenog kretanja, tesnih cipela, princa koji, ruku na srce, jeste prelep, ali taaakooo dosaaadaaaan, dadilja koje preteruju s tim češljanjem njihovih kosa dok im teatralno po milioniti put ponavljaju: „Kad se udaješ, bitno je da te on voli više no ti njega. Slušaj svoju Dadu, znaš da je u pravu“, silnih balova koje nisu ni Ž od dobre žurke, ispraznih razgovora s mladim vojvotkinjama i dvorkinjama i tako u nedogled.
Njima je trebala samo ta jedna tavanica kule u koju staje sva sloboda sveta, Aždaja, jastuci i knjige nehajno razbacani po podu, čips i čokolade sa celim lešnicima, i ploče sa kojih svira džez.
I, dok bi prinčevi lepotani urlali ispod „tamnice“ i pretili kojekakvim pogrdnim rečima, oštrijim no što su im to mačevi i bicepsi, tu buku zaglušivalo bi sanjarenje Aždaja i Princeza. Priče o poeziji Šimborske, noćnom radijskom programu, pismima koja nikad nisu poslata, vinima koja idu uz Markesove priče, sazvežđima koja nekad plaču, posebnosti mirisa kiše koja pada 24. avgusta.
Aždaje uistinu nisu ružna bića, niti strašna kako se priča. To je samo „buva“ koju su u svet pustili ljubomorni. Aždaje su eto, zbog princeza i lažirali te otmice, pa tu i tamo bljucnuli koju vatricu da bi uverljivije bilo, ali, pa, šta je zapravo to naspram nagrade da gledaju sve te dugokose curetke kako spavaju tu pod oblacima, u starkama koje nisu stigle izuti jer su se umorile od priče i sjaja u očima pa tako brzo i zaspale.
Sve drugo je jedno veliko ništa, potvrdile bi vam dugoosuđivane Aždaje. Tako malo je zapravo sve. I možda su te ljubavi spakovane u kutijicu Univerzuma, ne toliko vidne, bile najiskrenije, prave.
A vi, čitaoci poštovani, koliko ste svesni tog da svaka bajka ima dve strane? Onog ko ju je pisao, i onu drugu – stvarnu. Namig.
