Бачка Паланка јесте варош поред Дунава, али њен општински атар од скоро 50.000 хектара део је велике војвођанске житнице.
Некада је, кажу старе књиге, пшеница била најзаступљенија ратарска биљка, данас се све мање сеје, а овдашњих 20-так пекара кажу да се и хлеб мање троши, а више преферирају пецива. Некада су млинари у овој вароши имали и своју улицу. Млинска улица данашњи је део Улице Иве Лоле Рибара, између улица Жарка Зрењанина и Веселина Маслеше.
Људи који су кроз историју записивали развој ратарства, млинарства и пекарства у овом делу Бачке, кажу да се у времену када се пшеница ручно жњела, један део млатио штаповима, зрно вејало на ветру, а после млевења таквог жита хлеб би био црн као земља. Обично се млатило толико жита колико ће за породицу бити довољно до пролећа, а остало је лозом везивано у снопље и на тавану чувало до пролећа. Касније су коњи „терањем у круг” одвајали жито од сламе. Велика олакшица за сељаке био је проналазак парне вршалице 1874. године, а овде је прво чуде од технике купио Адолф Кон, а две године касније вршалице набављају Камерална управа и Јован Стојковић. Касније су купљене још две, па се у паланачком атару вршидба завршавала за два месеца. Млинови са два камена које су покретали коњи замењени су ветрењачама, а још 1790. године радиле су две воденице на Дунаву на бачкој и две на сремској обали. Касније их је било 20-так на Дунаву, рукавцима и задржале су се чак до Другог светског рата.
Први парни млин саграђен је у Немачкој Паланци 1880. године, а власници су били „Акерман и ортаци” из Бача и Гајдобре. Неколико година млин је слабо радио, јер су људи пшеницу млели у воденицама, а услуга је била јефтина. Када су први власници парног млина банкротирали, изгубивши велике новце, млин откупљују Јакоб Брукер и Антон Червењи. Они су млин модернизовали и успешно радили. На месту старог млина, који је порушен, и данас је млин, али има већ година како не меље жито, а постоје силоси и сушара која од лета до јесени зуји и суши не само пшеницу. Други парни млин изграђен је 1911. године у Старој Паланци, а та зграда је поред православног, односно данас Градског гробља, и првобитно је служила за сушење хмеља. Зграду су направили Јозеф Шен, Георг Бикер, Јакоб Јерковски и Јохан Дици.
„Житопрокут” који је поодавно приватизован, изградио је фирму која је после новосадског „Данубијуса” била најјача по млинским, силоским капацитетима и производњи хлеба и пецива у овом делу Бачке. Парна пекара „Житопродукта” изграђена је 1958. године у старој згради млина и задовољавала је потребе града све до 1985. године када је осавремењена и на крају прошлог века, док је још радила, имала је капацитет од близу 2.000 килограма хлеба на сат. Данас Бачку Паланку и околна места углавном снабдевају приватни пекари, а прича се да овдашња парна пекара не пече хлеб, млин не меље некада познато паланачко брашно, а векне се доносе чак и из Београда, где се, наводно и вози паланачко жито и тамо меље у брашно!!!
Старији се сећају да се овде, на пример, до половине прошлог века, а понегде и даље, хлеб пекао у кућној варијанти под сачем, у рерни шпорета на дрва и у „паорској пећи”. Хлеб се пекао тако што се ложила кукурзовина, чуке и ретко слабије дрво из рита. Још се у понеким кућама могу видети паорске пећи које се ложе споља, из кућног дворишта. Пећи су озидане на пар спратова и заузимале су део собе. На првом спрату била је крпара или откани ћилим на коме се седело око пећи. Тако су настале и прве пекаре у којима се услужно пекао хлеб. Домаћице су месиле хлеб и у саћурама од рогоза замотано тесто носиле „код пекара”, а таквих пекара било је скоро у сваком шору Старе Паланке. Хлеб је био велик, од 3-5 килограма, зависи колико уста има у кући, а пекао се најчешће два дана током недеље.
