Франц Ајзенхут – Паланчанин који је сликао Оријент

Франц Ајзенхут (Franz Eisenhut) рођен је у немачкој породици, 26. јануара 1857. године у Бачкој Паланци, односно у делу града који се тада називао Немачка Паланка

680
Franc Ajzenhut u svom ateljeu u Minhenu 1889. godina

Његови преци досељени су овде, вероватно, крајем 18. или почетком 19. века. Презиме Ајзенхут не налази се на списку досељених Немаца у урбаријалним списима Паланке из 1772. године, а 1828. г. на попису становника Немачке Паланке записан је Јозеф Ајзенхут (презиме Ајзенхут у то време забележено је и северно од Сомбора, међу немачким становницима трговишта Станишић и села Чатаље).


Као седмо дете некадашњег бачвара, а затим гостионичара Георга Ајзенхута и Терезије Зомер, родом из Букина (Младенова), младом Францу Ајзенхуту било је намењено да постане трговац, тим пре што је добро говорио и мађарски као званичан државни језик, те српски као језик средине у којој је одрастао.

Крстбајерова вила у Илоку, дело 17-тогодишњег Франца Ајзенхута (уље на платну, 1874)

Ипак, Ајзенхут је још од детињства показивао велику наклоност ка цртању и сликању. Ова страст га није напустила ни када је постао штампарски, па гвожђарски шегрт у Пешти. Уз посао је недељом похађао и реалну гимназију у Пешти, у којој је учио цртање. Већ као 14-тогодишњак насликао је кулисе пештанског позоришта „Újpesti sinhaz“. Између 1875. и 1877. г. био је полазник Мађарске земаљско-краљевске школе за цртање у Будимпешти, а крајем октобра 1877. г. Франц Ајзенхут се уписао на одсек антике у Баварској краљевској ликовној академији у Минхену.

Краљевска ликовна академија у Минхену крајем 19. века (ручно бојена фотографија)

Био је ученик Ђуле Бенцура (1844-1920), који је био међу најистакнутијим представницима академизма и мађарског историјског сликарства у 19. веку, а похађао је и школу признатог сликара и уметничког педагога Вилхелма Дица (1839-1907), који је сликао ратне и обичајне мотиве. После прве године студија Франц Ајзенхут је добио мађарску државну стипендију, али је наредне године, због материјалних тешкоћа, прекинуо школовање. Вратио се у Минхен и на Академију 1880. године, где је 1881. г. за свој рад добио похвалницу, а 1882. г. и сребрну медаљу Академије. Године 1881. први пут је своја дела излагао у Будимпешти.

Жена из харема са даирима (уље на платну, 1882)

Као полазник Академије, Ајзенхут је 1883. г. посетио Кавказ и први пут се упознао са атмосфером Истока, а ово путовање га је трајно определило ка оријенталним сликарским мотивима, који ће преовлађивати у његовом сликарству наредне две деценије. Након тог путовања настала је и прва позната Ајзенхутова слика „Лечење Кораном“. Слика је крајем 1883. г. била изложена на изложби у Будимпешти, коју је посетио и цар Фрања Јосиф.

Аутопортрет (оловка и црна креда на хартији, 1889)

Цар је међу изложеним сликама одабрао за свој двор у Будиму четири дела, међу којима је било и Ајзенхутово „Лечење Кораном“, те је краљевска благајна слику откупила. То је младом сликару донело брз и велик углед, па је за кратко време био затрпан поруџбинама из државних и приватних збирки, а његове слике почеле су да траже и најпрестижније галерије.

Смрт Ђул Бабе (уље на платну, 1886)

По завршетку школовања на Академији у Минхену, Ајзенхунт неко време одлази у Париз, а с јесени 1884. г. поново креће на Кавказ. Након другог путовања, настала је 1885. г. његова слика „Татарска школа у Бакуу“, коју је Академија у Минхену наградила сребрном медаљом. Након што је слику купио познати лондонски трговац уметнина, о Ајзенхуту су, са наклоношћу, почели да пишу и енглески листови, па је понуде и поруџбине почео да добија и из Енглеске.

Године 1886. на Париском салону излаже слику великог формата „Смрт Ђул Бабе“ (196 x 240 цм), која је исте године приказана на јесењој поставци Уметничког павиљона у Будимпешти. Поново је Ајзенхутова слика откупљена за краљевски двор у Будиму, где је истакнута у Сали за пријем Краљевске палате, а Франц Ајзенхут је добио и престижно признање – Велику државну златну медаљу, као најбољи домаћи мађарски сликар.

Велика златна државна медаља додељена Францу Ајзенхуту као најбољем сликару Краљевине Угарске 1886. год.

Крајем 1886. г. Ајзенхут је кренуо на пут у Тунис и Алжир, после кога је 1887. г. насликао још неколико својих познатих слика, које су откупили енглески трговци уметнинама.

Током 1892. и 1894. г. Франц Ајзенхут је посетио Каиро и Египат, после чега је у Будимпешти изложио слику „Борба петлова у Каиру“, која је изазвала знатно занимање ликовне публике.

У својим честим путовањима на Исток Франц Ајзенхут је пропутовао Кавказ, Малу Азију и Турску, Египат, Алжир, Тунис, Сирију и Палестину, а, осим осталих, посетио је Баку, Тбилиси, Шатили, Истанбул, Каиро, Јерусалим, Бухару и Самарканд. Његове слике, већином оријенталних мотива, биле су излагане у Аустро-Угарској, Шпанији, Француској, Немачкој, Великој Британији, САД…

Франц Ајзенхут 1896. год.

Половином 1895. г. Ајзенхут је прихватио поруџбину Бачко-бодрошке жупаније да изради монументалну слику „Битка код Сенте“ (4 x 7 метара), која је завршена 1896. г. и приказана у Ликовном павиљону Миленијумске изложбе у Будимпешти, а затим и на ВИИ међународној уметничкој изложби у Минхену (1897), после чега је, почетком 1898. године, постављена у Великој сали здања Жупаније у Сомбору, где и данас стоји.

Битка код Сенте (уље на платну, 1896)

Током 1898. г. Ајзенхут је, са сарадницима, завршио кружну панораму свечане поворке испред Краљевског двора у Будиму, поводом отварања Миленијумске изложбе. Завршетак панораме поклопио се са прославом 50-годишњице владавине цара и краља Фрање Јосифа, па је приказана у Бечу и Будимпешти. Ајзенхут је после тога насликао још две значајне слике историјског жанра – „Свети Ладислав у потери за Куманом“ (1898) и „Хуњадијев јуриш из београдске тврђаве 1456“ (1902), која је, начином израде и стилски, била блиска слици „Битка код Сенте“.

Хуњадијев јуриш из београдске тврђаве 1456 (уље на платну, 1902)

Даноноћни рад и честа путовања исцрпли су и ослабили Ајзенхутов организам. Непрестано посвећен сликању, занемаривао је знаке обољења, па је запустио здравље, те је, након две хитне операције, преминуо 2. јуна 1903. г. у Минхену, баш када је био предложен за професора Академије, коју је као младић похађао. Сахрањен је уз примерне почасти, на Источном гробљу у Минхену. Током октобра 1903. г. у Будимпешти је приређена изложба из уметникове заоставштине, на којој је продато преко 300 његових радова (слика и цртежа). Постхумна изложба Франца Ајзенхута приређена је крајем 1909. г. и у родној Паланци.

Опсада Јегра (уље на платну)

И данас су бројне Ајзенхутове слике у поседу познатих европских музеја и галерија, али међу њима се својом монументалношћу и мајсторством израде свакако издваја слика „Битка код Сенте“ у сомборском здању Жупаније. Њоме је овај сликар, чије је сликарство једнако зрачило мистиком Оријента и раскошним рефлексијама прошлости, овековечио како један крупан и славан догађај европске историје, тако и стил једне уметничке епохе. И себе у њој.

(Из књиге Милана Степановића “Битка код Сенте – слика славне историје”)

1 коментар

  1. Franc Ajzenhut u Bačkoj Palanci nema čak ni spomen ploču… Da ne pričamo o ulici… Recimo ulici gde je rođen, a koja se od rata naovamo zove Braće Ribnikar…

Постави одговор

Please enter your comment!
Please enter your name here