Његови преци досељени су овде, вероватно, крајем 18. или почетком 19. века. Презиме Ајзенхут не налази се на списку досељених Немаца у урбаријалним списима Паланке из 1772. године, а 1828. г. на попису становника Немачке Паланке записан је Јозеф Ајзенхут (презиме Ајзенхут у то време забележено је и северно од Сомбора, међу немачким становницима трговишта Станишић и села Чатаље).
Као седмо дете некадашњег бачвара, а затим гостионичара Георга Ајзенхута и Терезије Зомер, родом из Букина (Младенова), младом Францу Ајзенхуту било је намењено да постане трговац, тим пре што је добро говорио и мађарски као званичан државни језик, те српски као језик средине у којој је одрастао.
Ипак, Ајзенхут је још од детињства показивао велику наклоност ка цртању и сликању. Ова страст га није напустила ни када је постао штампарски, па гвожђарски шегрт у Пешти. Уз посао је недељом похађао и реалну гимназију у Пешти, у којој је учио цртање. Већ као 14-тогодишњак насликао је кулисе пештанског позоришта „Újpesti sinhaz“. Између 1875. и 1877. г. био је полазник Мађарске земаљско-краљевске школе за цртање у Будимпешти, а крајем октобра 1877. г. Франц Ајзенхут се уписао на одсек антике у Баварској краљевској ликовној академији у Минхену.
Био је ученик Ђуле Бенцура (1844-1920), који је био међу најистакнутијим представницима академизма и мађарског историјског сликарства у 19. веку, а похађао је и школу признатог сликара и уметничког педагога Вилхелма Дица (1839-1907), који је сликао ратне и обичајне мотиве. После прве године студија Франц Ајзенхут је добио мађарску државну стипендију, али је наредне године, због материјалних тешкоћа, прекинуо школовање. Вратио се у Минхен и на Академију 1880. године, где је 1881. г. за свој рад добио похвалницу, а 1882. г. и сребрну медаљу Академије. Године 1881. први пут је своја дела излагао у Будимпешти.
Као полазник Академије, Ајзенхут је 1883. г. посетио Кавказ и први пут се упознао са атмосфером Истока, а ово путовање га је трајно определило ка оријенталним сликарским мотивима, који ће преовлађивати у његовом сликарству наредне две деценије. Након тог путовања настала је и прва позната Ајзенхутова слика „Лечење Кораном“. Слика је крајем 1883. г. била изложена на изложби у Будимпешти, коју је посетио и цар Фрања Јосиф.
Цар је међу изложеним сликама одабрао за свој двор у Будиму четири дела, међу којима је било и Ајзенхутово „Лечење Кораном“, те је краљевска благајна слику откупила. То је младом сликару донело брз и велик углед, па је за кратко време био затрпан поруџбинама из државних и приватних збирки, а његове слике почеле су да траже и најпрестижније галерије.
По завршетку школовања на Академији у Минхену, Ајзенхунт неко време одлази у Париз, а с јесени 1884. г. поново креће на Кавказ. Након другог путовања, настала је 1885. г. његова слика „Татарска школа у Бакуу“, коју је Академија у Минхену наградила сребрном медаљом. Након што је слику купио познати лондонски трговац уметнина, о Ајзенхуту су, са наклоношћу, почели да пишу и енглески листови, па је понуде и поруџбине почео да добија и из Енглеске.
Године 1886. на Париском салону излаже слику великог формата „Смрт Ђул Бабе“ (196 x 240 цм), која је исте године приказана на јесењој поставци Уметничког павиљона у Будимпешти. Поново је Ајзенхутова слика откупљена за краљевски двор у Будиму, где је истакнута у Сали за пријем Краљевске палате, а Франц Ајзенхут је добио и престижно признање – Велику државну златну медаљу, као најбољи домаћи мађарски сликар.
Крајем 1886. г. Ајзенхут је кренуо на пут у Тунис и Алжир, после кога је 1887. г. насликао још неколико својих познатих слика, које су откупили енглески трговци уметнинама.
Током 1892. и 1894. г. Франц Ајзенхут је посетио Каиро и Египат, после чега је у Будимпешти изложио слику „Борба петлова у Каиру“, која је изазвала знатно занимање ликовне публике.
У својим честим путовањима на Исток Франц Ајзенхут је пропутовао Кавказ, Малу Азију и Турску, Египат, Алжир, Тунис, Сирију и Палестину, а, осим осталих, посетио је Баку, Тбилиси, Шатили, Истанбул, Каиро, Јерусалим, Бухару и Самарканд. Његове слике, већином оријенталних мотива, биле су излагане у Аустро-Угарској, Шпанији, Француској, Немачкој, Великој Британији, САД…
Половином 1895. г. Ајзенхут је прихватио поруџбину Бачко-бодрошке жупаније да изради монументалну слику „Битка код Сенте“ (4 x 7 метара), која је завршена 1896. г. и приказана у Ликовном павиљону Миленијумске изложбе у Будимпешти, а затим и на ВИИ међународној уметничкој изложби у Минхену (1897), после чега је, почетком 1898. године, постављена у Великој сали здања Жупаније у Сомбору, где и данас стоји.
Током 1898. г. Ајзенхут је, са сарадницима, завршио кружну панораму свечане поворке испред Краљевског двора у Будиму, поводом отварања Миленијумске изложбе. Завршетак панораме поклопио се са прославом 50-годишњице владавине цара и краља Фрање Јосифа, па је приказана у Бечу и Будимпешти. Ајзенхут је после тога насликао још две значајне слике историјског жанра – „Свети Ладислав у потери за Куманом“ (1898) и „Хуњадијев јуриш из београдске тврђаве 1456“ (1902), која је, начином израде и стилски, била блиска слици „Битка код Сенте“.
Даноноћни рад и честа путовања исцрпли су и ослабили Ајзенхутов организам. Непрестано посвећен сликању, занемаривао је знаке обољења, па је запустио здравље, те је, након две хитне операције, преминуо 2. јуна 1903. г. у Минхену, баш када је био предложен за професора Академије, коју је као младић похађао. Сахрањен је уз примерне почасти, на Источном гробљу у Минхену. Током октобра 1903. г. у Будимпешти је приређена изложба из уметникове заоставштине, на којој је продато преко 300 његових радова (слика и цртежа). Постхумна изложба Франца Ајзенхута приређена је крајем 1909. г. и у родној Паланци.
И данас су бројне Ајзенхутове слике у поседу познатих европских музеја и галерија, али међу њима се својом монументалношћу и мајсторством израде свакако издваја слика „Битка код Сенте“ у сомборском здању Жупаније. Њоме је овај сликар, чије је сликарство једнако зрачило мистиком Оријента и раскошним рефлексијама прошлости, овековечио како један крупан и славан догађај европске историје, тако и стил једне уметничке епохе. И себе у њој.
(Из књиге Милана Степановића “Битка код Сенте – слика славне историје”)
