Reportaža „Glasa Trebinja“
Kako su Hercegovci naselili Gajdobru? Šta ih je pokrenulo sa ognjišta? Šta su ostavili u Hercegovini, a šta ih je čekalo u Vojvodini nakon Drugog svjetskog rata?
Mnoge životne priče nude direktne odgovore na ova pitanja…
– Imali smo 14 rala zemlje ili za 14 dana oranja volovima – svjedočio je nekada Milovan R. Bošković (1927) iz Mrkonjića – jedan deo zemljišta bili su pašnjaci. Od stoke smo imali samo nekoliko ovaca i koza. Zemljište nam nije bilo na jednom mjestu. U ratu polje nismo mogli obrađivati. Cestu, koja je jednim delom išla Popovim poljem, držali su Italijani, a prugu su seljaci branili od ustaša. Kada su partizani sa Sutjeske otišli za Bosnu, našim krajem zavladali su četnici i Italijani. Mladi iz našeg kraja odlazili su u Konavle, pa sam i ja napustio svoje selo i otišao 1944. godine u Prvu dalmatinsku brigadu. Moj stariji brat, koji je bio trgovački pomoćnik, napustio je Sarajevo i priključio se konavljanskom odredu. Nažalost, u jednoj ratnoj akciji, brat je poginuo. Moja brigada bila je u sastavu 19. dalmatinske divizije. Jedan deo divizije išao je u Sloveniju. U tom sastavu i ja sam bio. Tamo sam se razboleo i vratili su me u splitsku bolnicu. Godine 1945. završio sam školu za vozače i sledeće godine mogao sam da koristim svoje odsustvo.
Uz ovu životnu priču, javlja se i Zakon o kolonizaciji i agrarnoj reformi, donesen odmah poslije rata
Taj zakon omogućio je veliku seobu naroda u Vojvodinu. Mnogi su upamtili da je napravljen plan prema kome je iz Bosne i Hercegovine trebalo da krene oko 12.000 porodica (pretežno iz bihaćkog, banjalučkog i hercegovačkog okruga). Bosanoko-hercegovačko naseljeničko područje zahvatalo je 29 naselja u Banatu i 38 naselja u Bačkoj. Tvrdi se da je, tokom naseljavanja, onaj planirani broj znatno premašen.
U Gajdobru doselili su se, mahom, Nevesinjci, Mostarci, Ljubinjci, Stočani, Bilećani i Trebinjci. Tokom novembra 1945. doselilo je 67 porodica ratnih vojnih invalida, a prema jednoj istoriografskoj brošuri, koju su napisali Jovo Radoš, Milovan Bošković i Radovan Vujović, glavnina kolonista je prispjela sredinom decembra iste godine. Doduše, i jedni i dru gi su zatekli jedan manji broj tzv. “autokolonista” sa Kosova, koji su došli u maju 1945. godine. Bile su to uglavnom porodice Bosanaca i Crnogoraca.
O kolonizaciji ništa nisam znao – pričao je Milovan R. Bošković
– Sve dok mi starešine nisu rekle da na odsustvo idem u Gajdobru. Tamo se moja porodica naselila. Došao sam kod svojih i, šta da kažem, radost je bila velika, posebno zato što o meni šest meseci nisu ništa znali. Prvo što sam ih pitao bilo je da li imaju električno osvetljenje. Rekli su mi da imaju, ali samo uveče do devet ili deset sati. Struju su dobijali iz kudeljare.
Prvo što je u selu Milovan zapazio bile su „velike i lepe kuće“. – Naša kuća bila je mala, i ja sam upitao oca kako su se kuće delile. Otac je samo rekao da će kuća biti, neka sam ja dobro došao makar i u ovakvu kakva je. U kući je bila mesara, a u dvorištu, u zemlji ukopana, bila je ledara pokrivena trskom i napunjena ledom. U toj prirodnoj hladnjači čuvalo se meso. Pre konačnog smeštaja bili smo u kući Torovića i u kući Samopjana. Naša današnja kuća bila je unutra dosta oštećena.
Ukupno je u tom periodu doseljeno preko 500 porodica, zabilježili su hroničari Gajdobre. Naseljavanje je manjim intenzitetom nastavljeno i sledećih godina, tako da je broj stanovnika po popisu iz 1948. godine bio 3.627. U ovaj broj uračunato je i 39 stanovnika njemačke nacionalnosti za koje je utvrđeno da nisu saraćivali sa okupatorom, kao i neznatan dio stanovnika drugih nacionalnosti (Mađara, Slovaka i Hrvata), koji su u većini, prije rata, radili kao sluge i biroši kod njemačkih gazda.
„Kad smo došli, ‘ranili smo se s kazana i mislili da se više nikad nećemo sobom ‘ranit’. U zadruzi je vojska imala kazane i tamo se kuvalo. Te idi od kuće, te donesi ‘ranu. Ubrzo, davali su n’akvu tablicu za sledovanja po članovima…“
Za to vrijeme karakterističan je više nego živopisan sudar sa lokalnim običajima, ali, u nekim slučajevima i prava „potraga za blagom“
– Neko je na više mesta tražio novac ili nešto vredno što su Nemci u više kuća ostavljali. Obično je to zakopavano negde u dvorištu ili u samoj kući…
Milovan nije tražio blago niti je dugo ostao u Gajdobri. Moraao je nazad u jedinicu. Demobilisan je tek 1947. godine.
– Svim vojnicima u vojne knjižice upisivana je karakteristika i preporuka da im se dodeli kolonizacija. U mojoj knjižici bila je i preporuka da mi se obezbedi posao.
Milovan je, čim je stigao, otišao u Komitet.
– Tražio sam da vozim neko vozilo jer sam završio školu za vozače. Odgovorili su mi da u opštini ima samo dvoja kola i da mi ne mogu pomoći da se zaposlim kao vozač, ali oni će mene zabeležiti pa ako bude nekog takvog posla javiće mi. Vratio sam se i našao posao u seljačkoj radnoj zadruzi. Radio sam kao kočijaš.
Dolazeći u novu sredinu, zabilježili su hroničari Gajdobre, kolonisti su se u početku veoma teško prilagoćavali novim uslovima života, što se naročito odražavalo na starije. Oni su sa sobom nosili mnoge navike i običaje koji su ih vezivali za hercegovački krš. Mnoge pjesme, koje su se pjvale pri odlasku, imale su u sebi prizvuk sjete i tuge za rodnim krajem…
„Zbogom selo i potoci,
zbogom moji Hercegovci.
Zbogom krši i planine,
zbogom brda i doline.
Zbogom ostaj mili raju
ja sad idem drugom kraju.“
I Milovan, kao i svi ostali, u zadruzi je radio po tzv. brigadnom sistemu
– Svakoj porodici bilo je planirano koliko treba da ima nadnica, a brigadiri su beležili koliko je koja porodica, izraženo u procentima, zaradila u jednom danu.
Naravno, na nove poslove i na novi život, a ni na ravnicu, svi se nisu mogli priviknuti. Zato su se neki vratili u Hercegovinu. U Gajdobori takvih nije bilo mnogo, tek nekih dvadesetak porodica. U neku ruku, mnoge je spasilo grupisanje u naseljavanju… Tako su današnju ulicu Borisa Kidriča naselili mahom Nevesinjci, ulicu Maršala Tita Bilećani i Popovci, ulicu Petra Drapšina Mostarci, ulicu Mira Popare Stočani, ulicu Sutjesku Popovci i Ljubinjci itd.
Ubrzo, život je dobio jednu novu dinamiku
– Godine 1948. Miloš Pjanić i ja – pričao je Milovan Bošković – otišli smo na izgradnju Novog Beograda. Bili smo u Drugoj bačkopalanačkoj brigadi… Ja sam bio komandir čete. Radilo se ceo dan. Bili smo i gladni. Mijo Skaramuca je bio kuvar i kada bi mi, čekajući u redu, došli do kazana, onda bi Miju rekli da zahvati kutlačom sa dna kazana. U brigadi je vladala vojna disciplina. Niko nije smeo tražiti niti dobiti od kuće paket sa hranom. Brigade su se međusobno takmičile za zvanje udarna, a unutar brigada, mi smo se pojedinačno takmičili za isto zvanje. Sramota je bilo vratiti se kući a ne biti udarnik. Osim velikih pohvala, po pravilu u Komitetu, svaki udarnik dobijao je po 90 tačkica za koje je mogao kupiti najskuplji štof za odelo, čuveni kamgarn. Na izgradnji smo bili dva meseca, a po dolasku obavezno smo išli u Komitet na prijem i čestitanje.
Nakon toga, stigla je još veća nagrada – posao
– Posao mi je bio da brojim bonove i da pratim cene na pijaci. Na posao sam išao peške 12 kilometara ili biciklom, kada je to bilo moguće putem kojim se teško išlo i peške, a kamoli biciklom.
Naravno, mnoge porodice došle su nekompletne, jer Hercegovina je u ratu teško stradala. O nemoćnim brinula je i vlast ali i komšije, tako da je, kako kažu hroničari, ubrzo život počeo da teče uobičajenim tokovima. Krajem 1948. godine Milovan se primakao Volanu. Prethodno, proveo je šest mjeseci u školi, u Novom Sadu.
– Na kraju, dobili smo svedočanstva i svako je mogao ostati da radi u autoremontu ako je želeo. Ja sam tu ostao do kraja 1949. godine. U to vreme u zadružnoj mašinskoj stanici u Gajdobri šef je bio Risto Pojužina, koji me je pozvao da dođem i da radim sa njim. Prihvatio sam taj poziv i došao u Gajdobru početkom 1950. godine. U mašinskom parku nije bilo nimalo lako jer nije bilo alata. Ipak, ljudi su se nekako snalazili. Alate su pravili u kovačnici i ti alati su se često lomili.
– Zbog nedovoljnog iskustva, nedostatka alata i dobrih delova za mašine, često je dolazilo do kvarova i lomova mašina prilikom korišćenja, posebno u oranju. Najviše problema imali smo sa obradom osovina motora. To smo vrlo teško rešavali i ja sam predložio da taj posao poverimo autoremontu u Novom Sadu, gde sam ja učio. Risto je to odmah prihvatio i odneli smo osovine dva traktora na obradu. Ti traktori sa tamo obrađenim osovinama radili su bez kvara.
Sve je išlo nabolje, ali, nimalo jednostavno, i ne bez stresa i teških iskušenja
– U to vreme, sasvim neopravdano, proneo se glas da je Risto pristalica Informbiroa. On je samo obezbedio tri tone uglja za Nikolu Vukovića sa kojim je bio u kumstvu. Pravdanje Ristu nije ništa pomoglo. Smenjen je sa dužnosti poslovođe. Mene su pozvali u komitet i rekli mi da ja treba da preuzmem Ristovu dužnost. Prisutan je bio i čuveni Jandrić, poznati radnik SUP-a. Nisam to odmah prihvatio smatrajući da je Risto neopravdano smenjen. Zastao sam kratko pred odlukom da primim dužnost poslovođe ili da završim u zatvoru. Naravno, odlučio sam se za ovo prvo.
Godine 1953. i porodica Milovana Boškovića izašla je iz zadruge. – Kupili smo konja i kola i počeli da sami obrađujemo zemlju. Zadruzi sam ja i tada bio potreban pa su me pozvali da se vratim. Vratio sam se na bivši posao i bio sam jedini osigurani radnik u zadruzi. Jednog dana majstor Zoltan, bivši belogardejac koji je po kazni došao na kudeljaru, došao je do mene i rekao da on i ja treba da idemo u našu zdravstvenu stanicu i da demontiramo dve peći za grejanje koje treba da se nose u komitet u Bačku Palanku. Otišli smo u dva sata posle pola noći i uradili ono što nam je naređeno. Peći su otišle, ali u Komitet nikada nisu došle. Verovali smo da su završile u nečijoj privatnoj kući. Eto i tada, kada je vladala stroga kontrola i partijska disciplina, ako je naša pretpostavka bila tačna, vršeni su razni prestupi, bez mogućnosti da narod utiče na kontrolu vlasti.
Narod se nije mirio sa ovakvim “pojavama”, ali i to je trebalo otrpjeti. Malo pomalo, u Gajdobri počinju da se rađaju i prva djeca kolonista. Uz postojeće „švapsko“ groblje nikle su i prve humke umrlih daleko od radnog kraja. Godine 1948. selo je imalo 3.627 stanovnika. Godine 1961. naraslo je na 4.056, da bi opet počelo da slabi. Godine 1981, palo je na 3.272 stanovnika. Iako je to za novije hercegovačke prilike iznad svih prosjeka, iako je selo i dalje vitalno, Mirjana Kljakić 2005. godine zabilježila je i ovo zapažanje jednog starijeg žitelja ovog bačkog sela…
– Danas? Ima li 50 krava u cijeloj Gajdobri? Ne treba mi se ni pitat – nema! I oklen će bit dobra država? Ništa! Ni babice, ni đece, ni zanatlija, ni krava, ni svinja – ništa nema! Vazda je bilo: Bogat seljak – bogata država, siroma seljak – sirota država! Komenatar ovom niko ne dodaje.
(“Gajdobra – građa za monografiju”, J. Radoš, M. Bošković, R. Vujović, Gajdobra aprila 1986.)
