Српска православна црква у Нештину је подигнута до 1759. године и има статус споменика културе од великог значаја. Представља непокретно културно добро као споменик културе од великог значаја.
Икона Пресвете Богородице
Догађај из 1750. године ће у великој мери променити слику овог питомог сремског места. Наиме, те године икона Пресвете Богородице, која је била у власништву породице Рашковић, Божијим Промислом је почела да точи сузе. О овом чуду био је и извештен тадашњи митрополит карловачки, а што се може видети из преписке тадашњег локалног пароха са митрополитом. Чудо точења сузе на икони је био повод за изградњу новога храма у селу. Са радовима се започело 1755. године на месту старе цркве која је била од прућа тзв. плетара.
Године 1759. Нештин добија нову цркву, чија је изградња почела 4 године раније. Иконостас, рад Теодора Димитријевића Крачуна завршен је 1773. године и спада у ремек дела барокног иконописања код Срба. По завршетку изградње храма чудотворна икона Пресвете Богородице нештинске унесена је у свечаној литији у храм где је изложена и где се чува и данас.
Године 1792. реформама аустријске царице Марије Терзије и Нештин добија школу, која је у саставу православне цркве, која непрекидно ради све до данас.
У опису православног храма у Нештину стоји да је то једнобродна грађевина са високим звоником на западној страни, припада великој групи групи цркава које стилски представљају православну верзију барокне архитектуре. Северна и јужна фасада украшене су пиластрима повезаним луцима под којима су полукружно завршени прозори.
Иконостас је резао Марко Гавриловић са сином Арсенијем Марковићем 1772, а осликао га је 1773. (сокл, престоне иконе, двери, апостоле и пророке) највећи барокни српски сликар друге половине XВИИИ века, Теодор Крачун. Он је насликао и иконе Крунисање Богородице и Богородица са Христом, као и икону св. Јована Златоустог са архијерејског трона.
Иконе за нештински иконостас настале су после Крачуновог школовања у Бечу, али се током прве половине осме деценије он још увек придржавао ранобарокног стила који су му пренели његови први учитељи Василије Остојић и Димитрије Бачевић. Златна позадина на престоним иконама, хијератичност положаја и уздржаност геста везују га за претходну епоху угледања на православне позносредњовековне узоре, које напушта у наредној деценији када усваја каснобарокни ликовни израз.
Икону са Богородичиног трона насликао је и потписао јереј Рафаило Милорадовић 1724. Три иконе Станоја Поповића сачуване су са старог нештинског иконостаса из 1741, док се друге три иконе данас чувају у Галерији Матице српске у Новом Саду. Царске двери су насликане средином XВИИИ века, а певничке иконе и северне двери, као и празничне иконе, сликао је Стефан Гавриловић 1800. године
