Интернат 1948. године

437
Фото: Недељне новине

У мом селу је била четворогодишња основна школа. При завршетку четвртог разреда учитељица је позвала моју маму рекавши јој да ја, пошто сам одличан ђак, треба да наставим школовање. Уписали су ме у 1. разред гимназије, а смештај је био у интернату преко пута гимназије.


Све ми је непознато: град, интернат и гимназија. Мој деда је упрегао у кола кобилу Лису, натоварили су сламарицу, чаршав, јастук и дуњу, и све то донели у интернат, истоварили, наместили ми кревет у соби са још 10 кревета. Оставили су ме. Никог не познајем. Било нас је из свих села са ове и оне стране Дунава, а по узрасту од првог до петог разреда.

Не знам како, али упознала сам другарицу Паулу из Букина (Младеново). Лакнуло ми је. Нисмо имале кревет до кревета, али дружиле смо се у трпезарији која је истовремено била и учионица. У интернату је био један пољски ве-це на крају дворишта, па ујутро како ко стигне на ред. Након тога у купатило које је имало метални валов са неколико славина хладне воде. Једном недељно ишле смо у неку другу зграду на туширање, а викендом кући само кад су били повољни услови.

Онда смо могле детаљније да се средимо и очистимо од ваши. То је морало чешће да се ради. У кухињи су радиле четири куварице, Немице из логора. Пите са јабукама и вишњама из великих тепсија због доброг укуса поједене су без остатка, као и сва друга јела припремана од намирница које су наши родитељи давали за издржавање.

Поред интерната је био антитуберкулозни диспанзер. За мене опет непознаница и страх. Да би тај мој страх био још већи доприносиле су старије девојчице. Кад у фебруару мачке обављају парење, мјаучу и испод нашег прозора, а оне старије ће рећи: “Сад је умро неко у диспанзеру!“ Када то чујем, не смем да дишем, да пустим глас и позовем неку од другарица да легне поред мене. Истог тренутка замислим тог самртника, увијеног у бели покров, како прилази мом кревету. Борећи се са страхом дође и сан, па тако некако прође ноћ, и сване нови дан.

Та моја другарица Паула је била из имућне породице, отац јој је био Србин, а мајка Немица. Тако по мајци, славили су Божић 25. децембра. Е, тада сам први пут јела поморанџу! Паула ми је са њиховог славља донела једну кришку поморанџе и неколико колачића које такође никад нисам видела. Не могу то заборавити. Дружиле смо се још неколико година. Једном приликом, отишла сам код управнице Милесе Јанчић и питала је: “Можемо ли ЈА И ПАУЛА ићи у град?“ Одговорила ми је: “Не можете, магарац на челу.“ Стојала сам пред њом, и размишљала зашто не можемо.

Схватила сам па поновила: “Можемо ли ПАУЛА И ЈА ићи у град?“ Одговор је био: “Можете.“ Тако некад питања, ако нису добро постављена не дају очекивани одговор. Штета је што интерната више нема, не само што омогућава смештај, него је установа у којој се стиче васпитање и културно понашање, а то је јако потребно садашњим ђацима путницима.

1 коментар

Постави одговор

Please enter your comment!
Please enter your name here