Најстарији запослени и члан Клуба, који је уз Ауто-мото клуб Бачку од оснивања до данашњих дана је Јован Јанко Чех.
Јован Јанко Чех заљубио се у аутомобиле и моторе, али више у поправљање истих и механику још као дечак у основној школи.
Сваки дан кад сам се враћао из основнешколе – прича Јанко Чех – застао бих у Шафариковој улици поред радионице легендарног мајстора Карла Шнела – Карчике и стајао тамо по сат и више времена док бих гледао како поправља аутомобиле и моторе.
После завршеног седмог разреда основне школе, мајстор Карчика ме је позвао да му будем шегрт. Недуго после тога отишао сам у АМК Бачку да полажем за мопед, за шта се тада добијала саобраћајна значка Ауто-мото савеза Србије. Успешно сам положио и добио у то време престижну саобраћајну значку АМСС.
Инструктори који су ме припремали за испит су били Петар Пантић, учитељ у ОШ „Клара Фејеш“ и Ђока Продановић, обојица чланови АМК Бачка. По завршетку основне школе уписао сам Школу ученика у привреди, смер ауто-механичара, мада смо ми сви тада били металци. Настава и пракса су се одвијали тако да смо од 6:00 до 14:00 часова били у фирмама на стручној пракси и радили, а послеподне од 14:00 часова ишли смо у школу на предавања.
Ја сам тражио да дођем у АМК Бачка и био сам примљен од стране секретара Ђоке Продановића као ученик прве године на стручну праксу у септембру 1959. године. Ту сам поред Ђоке Продановића затекао и ученика друге године Школе ученика у привреди, Николу Јонаша из Плавне. Он је у то време већ имао возачку дозволу и возио је тамно-плавог Форда, који је тада уз џип Кампањолу, био једино возило у Клубу.
Убрзо нам се у јануару 1960. године (мени и Николи Јонашу) придружио Стева Мадаи, који се вратио из војске. Он је пре војске био на пракси у АМК Бачка, док је као и ја ишао у Школу ученика у привреди. Њега су за време праксе обучавали мајстори Јанко Червенак и Никола Бајлов.
Када није било посла тј. возила за поправку, ми смо у то време таксирали са тим Фордом и џипом што смо имали. Ангажовале су нас фирме из Бачке Паланке, када је требало да неког превеземо до Новог Сада, Београда, Осијека или где је већ требало.
У то време нас је ангажовао чак и Дунавпревоз, јер није било довољно возача, а ни возила. Таксирање је уз сервис возила био основни приход Клуба. Кампањолу нам је као расходовано (покварено) возило поклонила Шумарија, јер је директор Шумарије Урош Алимпић био председник УО Ауто-мото друштва (како се Клуб тада звао).
На ауто-отпадима смо долазили до возила и до делова, јер тада није било продавница ауто-делова. Сећам се како је Ђока Продановић са једног од два отпада, који су тада пословали као друштвене организације у Бачкој Паланци, довукао покварени војни камион Форд (ми смо га звали „Африка“ због цераде).
Кад смо га поправили, а ту је главни мајстор тада био Стева Мадаи, продали смо га неком зидару и зарадили велике новце. Ученичка плата у првој години праксе у Клубу ми је била 1.500 динара, у другој години 2.500 динара, а на трећој години заната 3.500 динара (што је тада било око 100 америчких долара).
До краја школовања сам био добио повишицу од 2.000 динара. Међутим, проблем би био ако бих добио лошу оцену у школи, јер ми је Рајко Јатић био и наставник и разредни у Школи ученика у привреди, а председник УО у Ауто-мото друштву. Кад бих добио лошу оцену тј. јединицу, морао сам отићи до њега да он то потпише у фирми као одговорно лице. Нисам такве ствари никако могао сакрити на занату.
Школу сам завршио 1962. године и одмах сам добио посао у АМК Бачка у аутосервису. Радио сам у АМК Бачка са краћим прекидом од 1962. до 1965. године тј. до мога одласка на одслужење војног рока.
По повратку из војске, одмах ме је сачекао курир из милиције и рекао да се јавим начелнику. Јовица Ковачевић, тадашњи начелник милиције у Бачкој Паланци, ми је понудио посао у МУП-у и ја сам прихватио. Када сам требао да кренем у војску на моје место је 1964. године дошао Ратко Мајкић. После смо обојица заједно радили у МУП-у.
