Хроничар Леонард Немет издао је нову књигу под називом „Колекционар паланачких успомена“. Препуна историјских прича и догађаја, ова књига говори о прошлости целе општине Бачка Паланка. У наредном периоду објављиваћемо занимљиве делове књиге о догађајима и личностима уз бачкопаланачке општине.
Остава златног новца из села Обровац
Остава златног новца из Обровца, келтског племена Боја пронађена је 1956. године, приликом копања земље за производњу „чепића“ (непечена цигла), у дворишту куће у улици М. Тита 137, а по причању налазача, сасвим случајно. Од ове вредне оставе златног новца, већ у години њеног проналажења и током следеће године, за нумизматичку збирку Народног музеја у Београду, откупљена су 122 златника. Непосредно од налазача Лазара Мишковића откупљено је укупно 86 комада, а од других Обровчана – Стевана Данилова 7, Љубомира Николића 2, Срђанке Николић 8 и Василија Коларова 15, као и Наде Остојић из Сусека 4 златника…
…Не би лето те 1956. године остало забележено у хроникама и сећањима Обровчана, да жена Лазара Мишковића – Крње, Милица, није била срећне руке, или да будемо прецизни, оштре мотике… Тог судбоносног летњег поподнева, Лаза је после ручка легао да мало одрема, а Милица сишла у рупу крај бунара, да накопа – наструже земље и да је накваси, а кад Лаза устане да праве черпиће.
Јама у земљи, у којој се правило блато била је пречника 2-3 метра и дубине око један метар и док је Милица мотиком стругала земљу са бочних страна јаме, ударила је у керамички ћуп из кога су буквално почели да цуре златници. Изненађена жена брже-боље клекне и подметне кецељу, у коју захвати добар део кованица, не знајући одмах, да се ради о златницима, који су после 2000 година угледали светлост дана и били без сјаја, прекривени патином. Ту се нашао и њихов десетогодишњи син, Миле Крња, ставио у џеп шпилхозница прегршт кованица и отишао да гађа њима из праћке врапце на Јарошу.
Предвече, истог дана већ је Лаза са шаком стартера – златника келтског племена Боја, био у Чикиној кафани, наручио фраклић ракије и Неви платио златником, не знајући да је кованица од сувог злата.
Нева са резервом узима стартер и после дужег загледања, псујући Лазу и мужа Нику, који га је на рабош научио, не прихвата „средство плаћања“, али задржава га. Како је Бог дао радозналог духа, када је увече Чика преузео шанк, Нева је стартер очистила гасом (петролеј), сирћетом и сољу и прва га видела у пуном златном сјају. Следећег дана, Лаза се поверио шогору Тоши да је Милица пронашла некакав метални новац, који су ставили у врећицу од платна и однели на кантар у крупару Стане Јатића, где је власник кантара, не знајући шта је у врећици, измерио 3,6 кг….
…Доста је златника потрошено на „таксирање“, тако на пример: „Деда Лаза и Чика иду на концерт Наде Мамуле у Нови Сад, вози их учитељ Васа Коларов, али погоде превоз на сат. Оду у суботу пре подне, а Васа закасни на посао у понедељак поподне, а њих двојицу сутрадан довезу две „Волге“ изнајмљене у Новом Саду“, прича Лазин унук, Небојша – Крња, данас угледни обровачки домаћин. Већ крајем 1957. Лаза је отпуштен из државне службе, причало се због неажурности, „што поште разнесе Лазин отац Миле и жена Милица, то је подељено, остало Лаза баци у фуруну, али су му украли и поштанску торбу, све са пензијама“, сећа се Стојан Темеринац.
„То је деране била сила новаца, могао је купити два максимума земље (36 јутара – прим. Л.Н.), а Лазин син Миле-Крња, који је радио у Немачкој као гастарбајтер, платио је гробно место, јер је његов отац све проћердао, али покој му души, умро је, ником дужан осто није. Како дошло, тако ошло“, прича са сетом 86-годишњи Тоша Јосимов.
Никада званично није утврђено колико је злата било у остави келтског племена Боја у Обровцу. Лаза се пред властима бранио једном реченицом: „Другови, ко мери кад нађе, та нисам га ја куповао на кантар, колико сте нашли код мене, толико је и било“, а нашли су три фртаља киле.
