У новембру 2021. Културни центар Бачка Паланка, у сарадњи са Друштвом наставника историје Бачке Паланке, издао је књигу Николауса Хепа „150 година Бачке Паланке“ која говори о историји немачког насељавања у три сестринске општине Паланке до савременог доба. Књига је написана 1930. године, а 90 година касније објављен је њен превод на српски језик. На порталу БАП ВЕСТИ представићемо делове ове књиге који описују значајан део историје Бачке Паланке.
Насељавање Бачке Паланке 1780. године
Земљиште које се налазило између већ две насељене општине – Старе Паланке и Нове Паланке – било је празно, без кућа, земља је била мочварна, зарасла у шаш, трску и шибље и више је личила на острво него на чврсто тло.
У оно време кроз овај простор протицао је, скоро исушени, дунавски рукавац, делимично испуњен водом на оном месту где се насеље дели на два дела. На овом читавом простору била је подигнута једна једина кућа набијача у којој се налазила пољска гостионица, звана чарда. Било је то на углу на којем се данас налази гостионица Паула Рајса. (прим. прев. Данас се на овом месту налази зграда Робна кућа).
Овај кућерак пратио је жалостан глас из прошлости. Према предању, ова кућа била је саграђена одмах након продора Турака и служила је као „кулукафа“ (кула кафе) и служила је као кафеџиница и продавница овчијег меса. Када су Турци у борбама били потиснути из горње Бачке, ово место одиграло је грозну улогу.
Око ове куће налазило се пет великих стабала јасика. У њиховој хладовини турски заповедници су често, седећи на тепиху, одржавали ратно веће, а уз то су, без много околишања, изрицали пресуде заробљеним војницима – припадницима противничке савезничке војске – и вешали их на дрва јасика. По причи, ратно веће је обесило три немачка и једног пољског генерала који су били заробљени.
Када је ова област очишћена од Турака, војна управа је ископала лешеве четворице генерала (место где су били положени одао је један турски Циган) и послала их у њихове завичаје. Пет стабала јасика је морало одмах да буде посечено а кућа је спаљена до зидова. Доцније је преко зидова изнова био постављен тршчани кров, а кућа је поново служила као чарда коју је држао један српски гостионичар…
…Насељавање овог празног простора започело је 1780. године. У овом првом реду су насељене две улице у непосредној близини Дунава и то колонистима који су без изузетка припадали занатлијском сталежу.
Прва улица уз Дунав звала се Фишергасе (Fischergasse, данас Солунска улица), а друга Милергасе (Mullergasse, данас Хајдук Вељкова улица). (прим. прев. Данас улица Иве Лоле Рибара).
Сељаци, ткачи и ковачи били су насељени „преко језера“. Посебно велик мост подигнут је на месту Грађанске школе до парног млина. Мањи мост изграђен је код богомоље. У улици Шнемана (Schneemann) дуже време није могао да се подигне мост нити да се пробије проходна улица јер је овде широко, равно земљиште вода стално претварала у језеро. Подизањем великих долми и вредним насипањем тла након дужег времена могле су се подићи куће и на овој површини. Временом су порушени ови већи дрвени мостови и, у мањој мери, замени каменим од којих је последњи потпуно нестао 1884. године…
