У давна времена, у средњовековној Србији, Нова година је заправо означавала почетак литургијског циклуса у хришћанској религији и обележавала се 1. септембра по старом, тачније 14. септембра по новом календару.
Све до Другог светског рата Нова година се у Србији славила 14. јануара, мада не тако раскошно као данас. Није било јелки, лампиона и светиљки, само су на београдским главним раскршћима гореле машине са катраном. Из године у годину све је више новогодишњег сјаја стизало и у Србију.
Лист Видело је на овај начин описао први улични дочек Нове године у Београду: Нова 1850. година стигла је у Београд завејана снегом. Последње предвечери старе године градска банда свирала је по целој вароши. Десет свирача добро увијених у гуњеве цупкало је и свирало где год је био разгрнут снег.
С доласком 20. века однос према новогодишњим ноћима лагано се мењао, што се да видети из огласа власника једног београдског ресторана: „Прасе и ћурка на лутрији. Крофна са „наполеоном“. У горњој сали лумперај, у доњој игранка. Музика и песма без критике. За посету моли Милан, Биџа, ресторатер“.
Касније, у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца 1919. године прихваћен је грегоријански календар, али се Српска православна црква и даље придржавала јулијанског, па су се равноправно славиле обе нове године.
Чак се и током Другог светског рата Нова година славила. Славили су је и савезници и нацисти, и поробљени и окупатори, и партизани и четници.
Након ослобођења Београда прва Нова година је прослављена сиромашно, али моћно. Чекало се у свим већим салама које су преживеле бомбардовање. Прво су се слушале вести, до поноћи се играло козарачко коло, а од поноћи у Дому инжењера и хотелу „Централ“ у Земуну чак и предратни танго.
Тек након Другог светског рата прослава Нове године 1. јануара добија посебан значај. Од тада је почела да се слави готово из дужности према политичкој партији. Славио је народ, а славио и маршал Тито. Слављење Нове године 1. јануара у СФРЈ имало је и још један циљ – да замени дотадашње обележавање Божића, али и да замаскира подвојености становништва различитих вероисповести и створи осећај припадности једној заједници. У то време, Нова година коју је обележавала Српска православна црква слављена је тајно и тихо.
Након престанка владавине комунизма Нову годину обележавамо и 1. јануара по новом и 14. јануара по старом календару, што се наставило и до данашњих дана.
