У новембру 2021. Културни центар Бачка Паланка, у сарадњи са Друштвом наставника историје Бачке Паланке, издао је књигу Николауса Хепа „150 година Бачке Паланке“ која говори о историји немачког насељавања у три сестринске општине Паланке до савременог доба. Књига је написана 1930. године, а 90 година касније објављен је њен превод на српски језик. На порталу БАП ВЕСТИ представићемо делове ове књиге који описују значајан део историје Бачке Паланке.
Српска православна црква у Старој Паланци
Прва српска црква овде била је једна мања, скромна грађевина која се налазила на оном месту где се данас налази словачка школа. Већ дуго времена напуштено гробље, које се до скора налазило у непосредној близини, са белим крстовима спаситеља још као једини остатак обележава место где је била црква, јер су се у ранија времена гробља налазила у порти цркве.
Међутим, ова црква је била одвећ мала те је српска црквена општина затражила од коморских власти ново место, удаљено од Дунава. Тежило се томе да се црква изгради на другом месту јер би се у оваквој близини Дунава, једва 200 метара од обале, нова црква лако нашла у опасности да је, услед урушавања обале, однесе река.
Српска црквена општина добила је 1782. године нови, велики простор на коме су затим изграђени данашња црква, парохијски дом и школа. Исте године је одмах донесен и план да се изгради нова црква. Изградња цркве била је поверена зидарском мајстору Јозефу Циглеру (Josef Ziegler) из Черевића. Дословни текст уговора, склопљеног између црквене општине и Јозефа Циглера 28. априла 1783. гласио је:
„Зидарски мајстор Јозеф Циглер из Черевића обавезује се да српској православној црквеној општини у Старој Паланци изгради цркву под следећим условима: дужина цркве укључујући зидове мора да износи 16 хвати, а ширина укључујући зидове 15 и по хвати. Висина до крова треба да износи пет хвати а зид да буде широк четири цигле. Мерено од основе до греда, торањ мора да буде висок 12 и по хвати, горњи део торња да буде широк два и по хвата, док зид торња треба да буде пропорционално изведен. Од зида до кугле торањ мора да вуде покривен шиндром, кугла од бакра мора да буде величине бачве док величина кугле испод крста на торњу мора да буде величине пола бачве.
Сав грађевински материјал попут цигала, креча, песка, дасака, металних спојева за зидове као и копање темеља обезбеђује црквена општина. Зидарски мајстор обавезује се да о свом трошку поред зидарских радова обави и тесарске и столарске радове. Осим тога, мајстор Циглер треба да обави и браварске и лимарске радове. Морају се направити све браве на вратима и прозори са металним решеткама и металном мрежицом. Надничаре и колица има Циглер сам да обезбеди.
За целокупан посао црквена општина обећава Јозефу Циглеру следећу плату: 4600 гулдена бечке валуте у готовини, затим 4000 ока брашна (51 метричка цента, 28 килограма), пет акова вина, два акова ракије (препеченице), две краве, три свиње и једну центу соли. Осим тога, општина се обавезује да стави на располагање неопходни подвоз, надничаре за превоз и за помоћ у градњи скеле.
Уговорену готовину општина ће исплаћивати по потреби и то на тај начин да четврте године све у потпуности буде исплаћено. Она страна која одустане од овог уговора дужна је да плати 200 царских дуката пенала. Овај уговор сачињен је у два примерка и један је написан на српском, а други на немачком језику.
У име црквене општине уговор потписују: Марцикић Сава, парох; Урошевић Јефта, општински судија; Павле Радонић и Прокопије Димић, одборници. Као сведоци потписани су: Јоаникије Теодоровић као преводилац, Бађански и Поповић, свештеници из Новог Сада.“
Након потписивања уговора почело се са изградњом цркве која постоји и данас. Током радова, непосредно пре завршетка градње, 1787. умро је градитељ Јозеф Циглер. Наставак изградње поверен је изнова једном мајстору из Черевића, Ернесту Херлеу (Ernest Herlei), који је завршио цркву и предао је општини.
Цркву је осликао Јездимировић из Даља 1811. године. Божа Жикић из Товаришева по други пут је осликао цркву 1846. године. Разне лепе вајарске радове обавио је вајар Девић који је такве предивне радове обавио у многим црквама. Шест великих прозора замењени су 1914. са уметнички осликаним витражима који су направљени у Минхену. Ове прозоре су поклонили и то: Један Лука Ристић, један његова супруга и један њихова ћерка, један др Александар Димитријевић, један Лазар Петрић и један удовица Недељков. На северној страни цркве 1928. године постављена је мраморна плоча на којој су угравирана имена овдашњих легионара.
Напомена:
Данас се поуздано може тврдити да је иконостас у цркви Светог Јована Крститеља израдио карловачки дрворезбар Марко Вујатовић.
