Poslednji tekst o čuvenom Mileti Protiću, između ostalog, otkriva i kako je izgledao povratak ovog Tovarišanina u Jugoslaviju
Malo poznate priče o Tovarišaninu Mileti Protiću (1. deo)
Malo poznate priče o Tovarišaninu Mileti Protiću (2. deo)
Povratak u Jugoslaviju
Dana 2. septembra 1944. godine, eskadrila je iz Kane preletela na aerodrom na ostrvu Vis (danas u Hrvatskoj ). Sledećeg dana Josip Broz je izvršio smotru Prve lovačke esadrile, a major Mileta Protić, prvi komandir eskadrile, predao mu je raport.
Broz i svi prisutni bili su oduševljeni izgledom, snagom i vedrinom komandira i pilota Prve eskadrile.Naravno, i Franjo Pirc je bio tu.
Pored uštogljenog i opeglanog Franje Pirca, stajao je Ficroj Meklejn, engleski brigadni general, špijun koji je spletkama i obaveštajnim radom, tipičnim za Engleze, zavio srbski narod u crno.
Za četiri zadnja meseca 1944. godine skoro svi prvi piloti Prve eskadrile izginuli izvršavajući borbene zadatke. To je zapanjilo i Saveznike, s obzirom da su oni većinu naših ljudi poznavali i divili se njihovoj veštini, hrabrosti i odlučnosti.
Pogibija Milete Protića
Mileta S. Protić, komandir Prve lovačke eskadrile, prema nekim izvorima i komandant prvog lovačkog puka vazduhoplovstva NOVJ, poginuo je na svom 66-tom ratnom zadatku 19. decembra 1944. godine kod Žepča u Bosni. Imao je 31 godinu.
Na zadatak je leteo sa aerodroma Kane u Italiji, vreme je bilo zimsko, sneg i niski oblaci.Sa pogibijom Milete Protića u Prvoj lovačkoj eskadrili više nije bilo ni jednog rukovodioca – pilota koji su stajali u stroju 22. aprila kada je formirana na aerodomu Benina u Libiji.
Svi su poginuli za pet meseci borbenih dejstava protiv neprijatelja.
Ne ulazeći u sferu nagađanja, potrebno je reći još par činjenica.
Mileta Protić je jedan od retkih koji nije proglašen narodnim herojem.
Postojale su priče da je pilot-major Protić, likvidiran na sumnjivom 66. borbenom letu, zbog svog tvrdokornog stava da ne ulazi u KPJ i zbog svojih sposobnosti, koje nisu imale idološku podlogu.
[wonderplugin_slider id=181]
Zvanično znamo da je, kako smo već pomenuli, Mileta Protić, kao i svi članovi grupe „RAF-ovaca“, poginuo na Svetog Nikolu iznad Žepča u Bosni 1944.
Ta pogibija bi mogla da ima drugačiji kontekst ako na ovu priču dodamo i zapanjujuću vest od pre par godina.
Pokolj srpskih avijatičara
Naime, komisija Vlade Srbije za istraživanje zločina komunista posle rata, utvrdila je da su 21 dan pre Miletine pogibije, dakle 29. na 30. novembar 1944. godine, u selu Jabuka kod Pančeva Titovi likvidatori ubili 72 kraljevska pilota.
Oni su se, na poziv novih vlasti u oslobođenom Beogradu oktobra 1944. godine, odazvali NOVJ, i krenuli da se bore za otadžbinu. Kada su došli na sabirno mesto, pohapšeni su, da bi zatim bili odvedeni i pobijeni u već pomenutom banatskom selu.
Interesantno je ko je odlučivao o njihovom životu i smrti ( opisuje pilot Kosta Aćin u svom delu „Spomenica palih Srba vazduhoplovaca 1941-1945″, Vašington, 1975).
To je bilo Veće u sastavu:Franjo Pirc, pukovnik Kraljevskog vazduhoplovstva, kasnije general Pavelićeve NDH, a potom general i prvi komandant vazduhoplovstva Titove Jugoslavije;Boža Lazarević, pilot, kasnije Titov general;Milan Simović Zeka, vazduhoplovni narednik, kasnije general;izvesni Gavra Škrivanić.
Ako je verovati ovom svedočenju, ostaje pitanje da li je Franjo Pirc, novi Titov komandant Vazduhoplovstva, mogao da naredi i likvidaciju nekih pilota pod svojom komandom, recimo onih koji su iz Afrike doleteli na Vis?
Pircov komandant, Broz, uspešno je uklonio sve svoje protivnike i suparnike u KPJ; obračun sa boljima, pogotovo ako su Srbi, bio je sastavni deo komunističke strategije i taktike.
Ako je Pirc bio spreman da strelja 72 pilota koji su četiri godine bili prizemljeni, sigurno da je zazirao od veterana i sposobnih pilota kao što je Mileta, koji nisu imali ideološki predznak.
Slomljena krila srpskih sokolova
Dušan Mandarić, sin Ise Mandarića, jednog od u selu Jabuci ubijenih pilota, o Titovom zločinu svedoči sledeće: „Kao čovek koji je čitav život posvetio avijaciji, otac je bio presrećan. Posle četiri godine ponovo mu se pružala prilika da leti.
Bio je 25. oktobar kada smo ga majka, brat i ja ispratili za Pančevo, ne znajući da odlazi u smrt.
Nedelju dana kasnije saznali smo da su otac i još 71 pilot u noći između 29. i 30. novembra sa rukama vezanim žicom odvedeni na stratište kod sela Jabuka, spušteni do Tamiša i tu streljani.
Dakle 72 pilota, sve bolji od boljeg, streljani su bez ikakvog razloga, samo zato što su u jednom periodu služili kralju i otadžbini“, seća se Dušan Mandarić, koji je tada imao osam, a njegov brat deset godina.
Dušanova majka Desanka tri puta je odlazila u Pančevo, ali za partizansku komandu piloti kao da nikada nisu postojali. A onda je u kuću Mandarića došao jedan čovek i rekao:„Nemojte više tragati za mužem.
[wonderplugin_slider id=75]
Te noći kad je odveden na streljanje, bio sam sa njim u sobi. Bio je uplašen i uplakan jer kod kuće ima ženu i dvoje male dece.
Ja sam se preko veze spasao.“Više od šest decenija kasnije, jula 2007, Dušan Mandarić je posetio Istorijski muzej u Pančevu i podneo zahtev da mu se omogući uvid u svu dokumentaciju iz oktobra 1944. Rečeno mu je da Muzej o slučaju streljanih pilota kraljevske avijacije ne poseduju nikakvu dokumentaciju.
Zaboravljeni srpski soko
Otac Milete Protića, Stanko, poslanik na Velikoj narodnoj skupštini Bačke, Banata i Baranje 1918 godine, kad je odlučeno ujedinjenje sa Srbijom, prošao je, kao i većina Tovarišana, posleratnu golgotu, prilikom prinudnog otkupa i oduzimanja zemlje.
Kao dobrostojeći gazda, odbijao je da uđe u Zadrugu, pa su posledice bile još gore.
I taj momenat je bio isto presudan u odluci da se Mileta zaboravi, i nikada ne proglasi narodnim herojem, iako je bio komadant Prve partizanske eskadrile i eskadrona – puka.
Sin kulaka iz Bačke, pobožni antipartijac dobio je samo dve male ulice u Somboru i Novom Sadu i osnovnu školu u Tovariševu. Ali, činjenice su činjenice: Mileta Protić je junak našeg naroda, jedan od mnogobrojnih svedoka veličine našeg slobodoljublja i spremnosti na žrtvu za istinu i pravdu.
Ovaj tekst je mali prilog uspomeni na njega, s molitvenom nadom da ga je Sveti Nikola odveo u Nebesku Srbiju.
