Чули смо сећања Радојке Радић, која је читав свој радни век од 42 године провела у Ауто-мото клубу Бачка. У наставку фељтона успомене на време проведено у Клубу ће евоцирати Миленко Јањић и Миле Илић.
Миле Илић, легендарни иструктор вожње и оснивач Ауто-школе Илић из Бачке Паланке, као и многи други инструктори са нашег подручја, радни стаж је започео у АМК Бачка:
– Запослио ме је тадашњи секретар АМК Бачка (тада се звало Ауто-мото друштво) Ђоко Продановић, 1. фебруара 1962. године. Нажалост, он се баш тада разболео и отишао на лечење, а потом и преминуо, те сам цели свој радни век провео са Јурајем Пуцовским – Ђуром као секретаром Клуба. Радио сам до 1994. године у АМК Бачка и могу сад са оволико година колико имам да кажем да су ми то биле најлепше године живота. Радовао сам се свим успесима клуба и напредку предузећа, као што сам се радовао успесима своје деце, на коју сам јако поносан. За те успехе и брз напредак, тадашњег АМД, су пре свега заслужни Јурај Пуцовски – Ђуро, Стево Пандуров и Радојка Радић. Они су били покретачи и преко њих је све ишло у то време – прича Миле Илић.
– За Ђуку Јураја Пуцовског, могу да кажем да се тако квалитетан човек ретко рађа. Он ме је убедио да одем у Земун и да завршим за инструктора вожње. Ђука је без сумње био међу најбољим руководиоцима и организаторима посла у нашој општини. Он је међу првима купио Голфове за ауто-школу у бившој Југославији. У почетку нас у Клубу није било пуно. Када је Ђура Пуцовски изабран за секретара онда је Стева Пандуров постао шеф техничког центра, што је до тада био Ђура. Какве смо само добре мајсторе имали, није таквих било на далеко.
– Морам споменути неке, само се бојим да ћу неке случајно пропустити да споменем. То су на првом месту међу мајсторима били Јанко Чех – Јовица и Ратко Мајкић, затим су као мајстори радили у почетку Ранко Боровница, Пајо Балаш, Ласло Пап – Лацика, Миленко Јањић, Срба Бороцки. Мени је као вредан и одговоран мајстор остао у сећању и Дуле Симић из Челарева. Тада су од ауто-школа постојали само АМД Бачка и Црвени сигнал. Имали смо добре и квалитетне инструкторе, опет се бојим да ћу изоставити некога, да се не увреде. Од инструктора ту је у почетку био Ђура Пуцовски, а помагали су нам спољни сарадници. После смо инструктори били ја, Миле Векић, Бранко Палалић, Никола Бошков, Драган Пандуров, Миодраг Петљански – Браца, Мирко Сантрач, Миомир Бјељац – Бато, Светозар Јовић – Панчос, а још пре Ранко Боровница, Драгица Пандуров. После осамдесетих година ХХ века примљени су за инструкторе Радован Протић и мој син Триво Илић.
– Негде, мислим да је то било 1967. године, био је отворен технички преглед. Имали смо истурена одељења у Бачу и Бачком Петровцу. Заправо, Ауто-мото клуб „Слобода“ из Бачког Петровца се био нама придружио. Од контролора на линији техничког прегледа бих споменуо Драгослава Керавицу, Обрада Вулетина и Панту Иванчића. У администрацији су у почетку радили Радојка Чубрило, после удато Радић, те нешто после ње Милка Бабић, Анђа Тодоровић, која је била шеф рачуноводства. После је Бранка Пешић заменила Анђу Тодоровић, а запослила се и Нада Бабић. Хтео бих од запослених још да поменем Бошка Шушуловића, који је био магационер и Саву Лугоњу који је возио камион за помоћ на путу и радио као домар. Ја сам са породицом и становао у Ауто-мото друштву, док нисам изградио своју кућу. После тога је у тај стан у фирми дошао Драган Пандуров и он је ту становао док није направио кућу. Сви смо се тада из АМД окућили, таква су времена била – закључује Миле Илић.
Миленко Јањић – Ћићко, родом из Гајдобре, је у Ауто-мото клубу „Бачка“ радио и одрадио такође цео радни век од 45 година радног стажа. Миленко каже да је 1971. године био уписао факултет, али да мотори, девојке и факултет не иду заједно, па се тако 1975. године запослио у АМД „Бачкој“ као инструктор вожње. Ту је од инструктора затекао Миодрага Петљанског – Брацу, Миомира Бјељца – Бату, Светозара Јовића – Панчоса, Ранка Боровницу, Бранка Палалића:
– Кад сам се вратио из војске са места инструктора сам прешао на рад у радионицу. Године 1985. је избио пожар и изгореле су све радионице, а и други објекти су били оштећени. Тај догађај нас је доста пореметио у раду. Пожар који је избио у радионицама у вечерњим сатима је приметила певачица која је тада наступала у Хотелу Турист са свога балкона. Као колектив увек смо били изузетно друштвено ангажовани. Редовно смо одлазили на релије „Сутјеска“ на Зеленгори и остваривали смо добре резултате. Лично сам најпоноснији на 3. место у Војводини на релију у Сомбору из испита спретности. Од осталих такмичара из Клуба бих издвојио Стеву Пандурова, као најуспешнијег такмичара и као судију на републичком нивоу, те Србислава Срдића – Брацу. Као најзанимљивији детаљ из мојих сећања бих издвојио када сам из Вршца превезао авион за Товаришево за споменик Милети Протићу у том селу. Возио сам га читавим путем са раширеним крилима и са 300 литара керозина у његовом резервоару, чак и кроз центар Новог Сада. Тих година се јако добро зарађивало. Сећам се да сам прву плату добио у вредности од 700 немачких марака, што је било пуно новца. Лако је бити домаћин у пуној кући, закључује Миленко – испричао је Миленко Јањић – Ћићко.
