„Na slavu se ne zove“

Slava uvršćena u Nacionalni registar kulturnog nasleđa Srbije, kao i na Uneskovu Reprezentativnu listu nematerijalnog kulturnog nasleđa čovečanstva u novembru 2014. godine

349

Kako stiže jesen tako se prave i planovi za pripremu trećeg najvažnijeg praznika u Srbiji koji mnogobrojne porodice tradicionalno obeležavaju u toploj atmosferi, prenoseći običaj sa kolena na koleno.


Krsna slava je praznik najveći posle Vaskrsa i Božića, ali je i jedno od najpoznatijih obeležja srpske kulture i srpskog naroda. Slava je dan kada se određenog datuma obeležava i veliča hrišćanski svetitelj, kojeg je porodica odabrala kao svog zaštitnika.

Poreklo pojma slava vraća nas u 1018. godinu kada je ovaj pojam prvi put zabeležen u Ohridu. Oko 150 godina pre prvog pisanog pomena slave, Ćirilo i Metodije, kao i njihov učenik, prvi slovenski arhiepiskop, Kliment, sa svojih 26 učenika, prilikom pokrštavanja paganskih plemena ponudili su im hrišćanske svece kao zaštitnike porodice, koji bi mogli da zamene paganska kućna božanstva slavljena do tada. Tako je sve krenulo, kada se narod odvikavao od paganstva, prihvatajući ovu porodičnu svetkovinu koja se obeležava svake godine.

Narod je mogao dobrovoljno da bira svece i to je označavalo proces odricanja od domaćih božanstava i vrhovnog boga Peruna i opredeljenje za slavljenje nekog od velikih crkvenih svetitelja. Crkva je tu imala savetodavnu ulogu nudeći svima razlog zbog kog bi trebalo da se opredele za određenog sveca, a oni koji su izabrani postajali su zaštitnici domova, plemena, bratstava, sela, gradova, obeležavani tačno na svoj dan, uz običaje koji su se vremenom razvijali. U tom periodu, sve se dešavalo od jeseni do proleća jer je bio manji obim radova na polju i oko stoke pa su se svi posvećivali pripremi i obeležavanju porodičnog praznika koji su odabrali.

Koliku autentičnost i vrednost ima slava kao specifičan praznik, govori činjenica da je uvršćena u Nacionalni registar kulturnog nasleđa Srbije, kao i na Uneskovu Reprezentativnu listu nematerijalnog kulturnog nasleđa čovečanstva u novembru 2014. godine.

Pre pojave pandemije, slava se često obeležavala uz veliki broj gostiju, najdražu rodbinu, prijatelje, kumove, i predstavlja jedan od najlepših povoda za susret, sa posebnom emocijom i veselom atmosferom.

Mnogobrojne su slave koje se obeležavaju, ali Sveti Nikola je na prvom mestu jer je slavi najveći broj ljudi, a tu su i Sveta Petka, Sveti Luka, Mitrovdan, Aranđelovdan, Sveti Jovan, Sveti Sava, Đurđevdan, i još mnoge.

Čar slave kreće od specifičnih rituala obeležavanja dana posvećenom svecu zaštitniku. Nakon što sveštenik osvešta vodicu, nekoliko dana pre slave, sledi kađenje kuće tamjanom i kandilom, koje simbolično predstavlja čišćenje prostora ili, kako se u narodu kaže, „kađenje od zlih duhova“.

Slavski dan se uz najlepše emocije i misli dočekuje i obeležava uz miris domaćeg kolača, prethodno osveštanog u crkvi, koji domaćin lomi na bogatoj trpezi. Tu su i crno vino, ukus slatkog žita i odsjaj sveće, a iako se primarno obeležavala u krugu porodice gde su tradicionalne vrednosti srž, tokom godina slava je poprimila širi značaj, pa odatle i imamo poznatu rečenicu: „Na slavu se ne zove“.

Ovaj jedinstveni običaj srpskog naroda traje jako dugo, a čistoća emocija i vrednosti koje zbližavaju ljude se ne menja.

Domaćin, po običaju, dočekuje goste sa žitom i vinom, nakon čega se za toplom, bogatom trpezom prepunom raznih đakonija, nižu glasni razgovori, smeh, degustiranje slasne hrane, pesma i radost. Rakija uz domaću kafu je često početak, ali i omiljeni izbor nakon ručka, kako bi se atmosfera i raspoloženje pokrenuli na pravi, srdačan način.

Gosti se uvek u najlepšem raspoloženju svečano spremaju za prisustvo ovom događaju, koji je pravi ponos domaćina i njegove porodice. Radosnu atmosferu punu osmeha, kod nas dočarava i običaj da se u goste ne ide praznih ruku.

Srećna slava domaćine!

 

 

1 KOMENTAR

  1. Hektolitri alkohola, prežderavanje i prepijanje uz iritantnu grmljavinu turbo folka sa ozvučenja, kako bi i širi komšiluk „slavio“ do sitnih jutarnjih sati… U vreme najvećeg posta pokolje se ubedljivo najviše prasića… Za post ko mari još… Eto, tako izgledaju slave verujućeg naroda u mom kraju… Po običaju jedno piše, drugačije se čita, a na treći način sprovodi, kao mnogo toga…

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here