На данашњи дан 1994. године преминула је Рахела Ферари, југословенска филмска и позоришна глумица која је пореклом из бачкопаланачке јеврејске породице.
И док се и данас памте њене бравурозне улоге у филмовима „Давитељ против давитеља“, „Тесна кожа“ или серији „Грлом у јагоде“ мало људи зна за тугу коју је ова глумица носила у себи целог свог живота.
Њени родитељи, Бела и Ема Фројнд потичу из старих бачкопаланачких јеврејских породица. Венчали су се 14. априла 1901. године у Бачкој Паланци. У браку су имали Јохану (1902), Јули (1904), Јакоба (1906), Етел (1908), Росу (1911-1994), Емила Милана (1914) и Емануела (1917).
За београдске Јевреје Други светски рат био је страшан још од првих дана немачке окупације. Кретање им је било ограничено, морали су да носе жуте траке око руке, а није много прошло пре него што су почеле и депортације. Они који су покушали да избегну такву судбину покушали су да се сакрију. Једна од њих била је и касније велика југословенска глумица Рахела Ферари.
Тих првих дана Другог светског рата у Југославији Рахела Ферари заправо још увек није ни постојала. Постојала је Бела Рохел Фрајнд, Јеврејка рођена у Земуну која је иза себе већ имала завидну глумачку каријеру глумице у Српском народном позоришту у Новом Саду и Уметничком позоришту у Београду.
Одмах по окупацији Београда било је јасно да Бела неће моћи да настави да наступа. Ускоро је пак постало очигледно да ће, ако жели да преживи, морати да се сакрије. Као Јеврејка која је одбила да носи жуту траку око руке, то бекство морало је да се догоди што пре.
И тако је глумица почела да се скрива по подрумима и таванима на периферији Београда код познаника, пријатеља пријатеља и било кога ко је био вољан да је прими, некад и у замену за новац.
А онда се једне ноћи умало све срушило! На врата куће у Жаркову у којој је Бела живела представљајући се као војвођанска глумица Ружа, закуцао је Гестапо.
Иако је већ месецима била у бекству, Бела се у том тренутку парализовала од страха. Руке и ноге као да више нису биле њене, сталаја је укочена док су скромном кућом одјекивали повици и ударци са улазних врата. Требало јој је минут-два да дође к себи.
Знајући да нема шансе да побегне, Бела је пришла вратима и отворила их како би се суочила са судбином. А онда је стигла неочекивана помоћ!
Пре него што су Гестаповци стигли било шта да кажу однекуд се створила комшиница Смиљка – једина жена у крају која је знала Белин прави идентитет.
– Ружо, кажи драгичка, добила си позив из позоришта у Панчеву. Примили су те – повикала је бацивши се Бели у загрљај.
Схвативши диверзију Бела је заиграла улогу свог живота! Почела је да грли агенте, смеје се и галами, позивајући их да уђу у кућу како би их послужила ракијом.
– Донели сте ми срећу. Частићу вас због овог ангажмана – рекла је збуњеним Гестаповцима.
У општем метежу они заборављају да је легитимишу, а Бела одлази код Смиљке како би “уговорила свој ангажман”. Када се следећи пут погледала у огледалу поглед јој је узвратила непозната жена… У само минут-два током тог страшног сусрета њена тамно смеђа густа коса постала је бела. Оседела је од страха и стреса.
Већ сутрадан Бела је напустила Жарково и отишла на један таван на Цветковој пијаци где је време проводила са још једном великом глумицом – Капиталином Ерић. Ту су и дочекале ослобођење 1944. године.
Бела Рохел Фрајнд била је једини члан своје породице којој је то пошло за руком.
Након рата Бела се вратила глуми. Седамдесетих година прошлог века узела је уметничко име Рахела Ферари по коме ће је и упамтити генерације обожаваоца широм Југославије. О њеном животу, нарочито током Другог светског рата, направљена је представа “Рахелина кутија”.
