Фотографисао је бомбардоване улице, зграде, цркве, али и људе који су се нашли у невољи, фотоси су добро кадрирани и одмерени, а на многима и сам аутор „уђе у кадар“.
Сликар Јозеф Пехан, рођен у Чебу (Челарево) 21. фебруара 1875. године. Његова породица се из Чеба сели у Немачку Паланку. Отац му је био шумар родом из Моравске, а мајка васпитачица из Обровца
Свакако да у збиркама многих војвођанских породица још се увек „крију“ драгоцене ратне фотографије, које чекају да их неко открије и презентује јавности као сведочење о историји војвођанске фотографије и уметничкој снази њиховог аутора – Јозефа Пехана.
У периоду између два рата, у сликарству али и у уметничкој фотографији Јозефа Пехана стиче се утисак да је непрестано трагао за моралним дилемама и социјалним питањима уметничког стваралаштва. Све у свему, он је истрајао у својој уметничкој тематици, неретко користећи уметничку фотографију као студију, или сликарски предложак за уља на платну, нпр. „Музика“, „Победа“, линорез под називом „Сан“ и др. сведоче о томе.
Иако је фотографија код Пехана значила почетак уметничког стваралаштва, његово уљно стваралаштво оставило је дубок траг у средње-европском ликовном изразу, посебно слике настале у његовој зрелој фази. Његова уља „Стари каваљер“ и „Певач са гитаром“ настале 1921. године, дакле пред сликареву смрт, одишу топлином, наглашеног колорита, широког покрета четкицом и јаког наноса боје, пуне су живота и темперамента.
У новосадском дворцу „Еђшег“ од 4-7. новембра 2017. године, одржана је изложба уметничке фотографије Јозефа Пехана, коју је отворио професор др. Ференц Немет, који је између осталог рекао: „Изложба и каталог имају првенствено циљ да скрену пажњу јавности на пионирски подухват уметничких-фото истраживања и трагања Јозефа Пехана: на прве војвођанске акт-фотографије – метаморфозе са краја 19. и почетка 20. века, по чему је он достигао европске домете у тадашњој фотографској уметности Војводине, а и на уметничке искораке у домену његових ратних документарних фотографија, као и на његову продукцију сликарских „предстудија“…Надаље, по речима Ласла Томана, одабир сликарских тема, композиција и палета боја у многоме подсећају на слике Саве Шумановића (1896 1942), што је за Пеханов уметнички опус, свакако похвала.
Гледаоцу-посматрачу, сада на почетку 21. века, његова дела чине се свежим, интересантним и интиргантним, као да је управо време садашње, најпогодније за уметничку ревалоризацију његових дела, уметничких остварења, који су били испред свог времена. А да је свакако био уметник од формата, процењујемо и на основу његове уметничке арт-поетике „Све што сам до сада чинио и будем чинио убудуће, не радим због пара и због издржавања, већ једино због уметности, иако ме моја материјална ситуација присиљава да од тога живим, пре ћу умрети од глади, него и за корак скренем са овог пута, који је за мене свети и да уметност подредим вољи и жељи једне неразумне публике.“
Ова изложба даје једну важну ноту Пехановој сликарској уметности, а то је уметност фотографије у којој је он направио важан искорак у више жанрова, а који је до сада у главном, био запостављен и споредан, када се говорило о његовом стваралштву. Представљајући ова дела, заправо враћамо фотографији заслужено место у Пехановом уметничком изражавању, али и враћамо Пехана на достојно место у историји војвођанске фотографије, будући да у његово време, на овим просторима још није било никога ко би на тај начин препознао уметничке могућности – мале црне кутије.“
У књизи „Боје и патње“, Јанош Детре назива Франца Ајзенхута и Јозефа Пехана, „двојицом великих сликара Немаца из Паланке – Бачке, обојица су потекли из истог завичаја, с тим што је Пехан тежио новим стиловима, а Ајзенхут је био окренут академском реализму.“
Несумњиво је да су значај и таленат и једног и другог изузетни и да ће остати упамћени као велика имена европског сликарства на прелазу из 19. у 20. век, а нама Паланчанима понос на заједничку завичајну припадност.
Јозеф Пехан је умро у Врбасу 6. марта 1922. године. Корнел Сентелеки, објавио је 1923. године књигу о Јозефу Пехану, посвећену првој годишњици сликареве смрти, као и његовом уметничком опусу,где каже „Пеханове акт-слике одишу импресионистичким колоритом, без идеализовања анатомске доследности уз непрестано истраживања утицаја светлости на женско тело и примену широке палете боја, препознатљиво као код Сезана и Ван Гога.“
