У претходним наставцима фељтона писано је о стварању и успону АМК „Бачка“ и како је друштво дошло до „златних година“ постојања између седме и девете деценије прошлог века.
У наставку се преносе сећања запослених и чланова Клуба који су његовом раду оставили неизбрисив траг. Сећања започињу са Радом Радић, службеницом, која је
више од четири деценије била упослена у АМК „Бачка“.
– Свој читав радни век провела сам у АМК „Бачка“ почев од 1962. до 2004. године. Као девојка сам се запослила у АМК који је још тада био у оквиру Народне технике, заједно са Фото и кино клубом. У почетку нас је било шест запослених на челу са тадашњим секретаром Клуба Ђорђем Продановићем. Канцеларије смо делили са људима из Народне технике, на чијем челу је био Гојко Лукач. Тада се у оквиру Клуба вршила само поправка возила, после се почело са обуком тракториста и возача аутомобила уз помоћ спољних сарадника, јер тада у Бачкој Паланци није било довољно инструктора вожње. Међу сарадницима бих посебно истакла Предрага Тричковића и Миливоја Шакоту, као врло одговорне и радне. Касније смо кренули са вршењем техничких прегледа у оквиру Клуба и у почетку смо били једини у општини који су се тиме бавили. Ауто мото савез Србије је инсистирао да радимо на омасовљењу чланства, па се тако за десет година постојања од почетних 240 дошло до преко 10.000 чланова Клуба. Имали смо у оквиру Клуба и сервис и магацин ауто делова. Пословали смо успешно, све до рата на простору бивше Југославије – прича Рада Радић.
– Пред рат је било купљено све ново: пет „Голфова“ и камион. Имали смо и одмаралиште на Далматинском приморју. Радило се, али се и имало. У том периоду су и међуљудски односи били на врхунском нивоу – додаје она.
– Нагласила бих да је била велика дисциплина, Ђура Пуцовски је то јако добро водио. Његов допринос напретку Клуба био је немерљив. Он је био секретар Клуба од 1965. до почетка деведесетих година. Био је човек који није све знао, али који се у Управном одбору тадашњег АМД окружио најбољим правницима и економистима из наше општине. Ђура шта није знао, он је питао и није га била срамота – рекла је Рада Радић.
– Сваког месеца је од нас тражио резултате, он је био изузетно радан и частан човек. Инсистирао је да странку никад не смеш оставити без услуге. Као чланове УО споменула бих Стојана Важића, Бошка Милованова, Бошка Булајића, Миливоја Кнежевића, Милета Ситнића и Милана Станојева (који је био и дописни сарадник „Ауто-мото ревије“). Ауто-мото клуб „Бачка“је више пута мењао свој назив: прво се звао Ауто-мото друштво, затим Ауто-мото и туринг клуб и на крају Ауто-мото клуб „Бачка“.
– Између 1966-1968. године активније се кренуло у ангажовање око спортског дела активности Друштва и у организовање првих релија. Релији су били велика дружења и забава. Почетком осамдесетих је кренуо и мото крос у Визићу. Међу такмичарима и људима ангажованим око спортских активности истакла бих Србислава Срдића, браћу Пандуров, Перу, Стеву и касније Душка, Мирка Сантрача, Миленка Јањића и брачни пар Јатић, Миленка и Јожицу, која нам је увек била лекар на мото крос тркама.
– Сви чланови Управног одбора су своје функције обављали искључиво волонтерски, без икакве надокнаде. У фебруару 1985. године избио је пожар у Клубу, када су радионице готово у целости изгореле, али је све брзо обновљено захваљујући помоћи АМСС и Завода за осигурање имовине и лица „Нови Сад“. После 1985. године већ почиње опадање пословања Друштва, а 1991. су биле постављене барикаде у Хрватској на путу ка нашем одмаралишту и те године су наше камп приколице одвучене на Златибор. Клуб је био увек друштвено активан и ангажован иако смо од самих почетака били установа на самофинансирању, пошто смо сами остваривали свој доходак – закључила је Рада Радић.
