Једна од најважнијих личности у српској историји, светац, просветитељ и заштитник школа, свети Сава, прославља се 27. јануара, а слави га и поштује цео српски народ.
Растко Немањић је рођен око 1175. године као трећи син српског великог жупана Стефана Немање и његове супруге Ане. Савини биографи наводе да су супружници Растка добили после дугог прекида у рађању и да им је због тога најмлађи син био нарочито драг.
Када је напунио 15 година, Растку је Стефан Немања поверио на управу хумску област (Хум или Захумље). Међутим, како је цео живот жудео са миром и молитвом, решио је остави престо и одлази на Свету гору. Растко је отишао тамо већ писмен и упознат са делима ранохришћанске, византијске и старословенске књижевности.
Са само седамнаест година, Растко је отишао на Свету гору, један од најзначајнијих центара источноправославног монаштва, са намером да се замонаши. У Ватопеду, који је био Савин дом наредних седам година, Сава се искрено посветио монашком животу. Ту је он имао прилике да се ближе упозна са различитим делима грчке богословске и црквеноправне књижевности. Рани боравак на Светој гори имао је значајног утицаја у формирању Савине личности. Ту се формирала његова религиозност и његово схватање хришћанства и ту је пронашао узоре на основу којих ће организовати манастирски и црквени живот у Србији. Света гора је током читавог Савиног живота остала његов други дом.
Смена на престолу
У међувремену, у Србији је дошло до смене на престолу. Стефан Немања се око 1196. повукао са власти коју је препустио свом средњем сину Стефану Немањићу. Немањина одлука била је мотивисана како политичким тако и верским разлозима. После годину и по дана проведених у Студеници (Симеон је одлучио да се придружи свом најмлађем сину на Светој гори.
После извесног времена боравка у Ватопеду код Симеона и Саве се јавила идеја за оснивањем српског манастира на Светој гори. Симеон је у Хиландару умро 1199. године. Сава је уз њега био до последњег часа и дирљиво је описао те тренутке.
До 1200. године Сава је постао веома важна личност на Светој гори. Иако је већ уживао огроман духовни ауторитет, и даље је био само калуђер, те га је средином 1200. године епископ Јариса рукоположио за ђакона, а потом и свештеника. Осим оснивања манастира, Сава је српском народу остао упамћен и као први архиепископ.
Преминуо је 14. јануара 1236. године, а сахрањен је у тадашњој бугарској престоници Трнову. Мошти Светог Саве су биле у Милешеви, све док их Синан-паша није одатле отео, однео у Београд и спалио их на брду Врачар 27. априла1594. После ослобођења од Турака на Врачару је подигнут храм посвећен Светом Сави, у знак сећања и захвалности за све оно што је Свети Сава урадио за свој народ и цркву.
Место спаљивања, међутим, вероватно није било на данашњем Врачару, који је тада био далеко изван зидина града, већ на брду „Чупина умка“ на месту између данашње цркве Светог Марка и спортског комплекса, а које се тада звало Врачар. По народном предању, пре спаљивања мошти, спашена је рука Светог Саве и данас се налази уманастиру Свете Тројице код Пљеваља.
Српска православна црква празнује Саву као светитеља 27. јануара. Празник Светог Саве, Савиндан, обележава се као школска слава у свим школама у Србији и Републици Српској. Такође се обележава и спаљивање моштију Светог Саве.
