Свирепо убиство властелина и племића Леополда Марфија, велепоседника Чеба (данас Челарева), у септембру 1812. године, одјекнуло је по целој Бачкој, али и до царског двора у Бечу, те је допринело промени става царског двора и државних власти према положају овдашњих властелинских кметова и коморских поданика.
Леополд Марфи (1757-1812) био је потомак угарске племићке породице, која је племство добила још у време цара Фердинанда III, 1638. године. Марфи је 1791. г. изабран за великог (главног) бележника Бачко-бодрошке жупаније, чије је седиште било у Сомбору, и на том положају налазио се све до 1806. године. У два наврата, 1802. и 1805. године, био је и жупанијски заступник у угарском Државном сабору (парламенту) у Пожуну. Упркос племићком статусу и свом високом положају, Леополд Марфи није имао племићке манире, нити ишта што би се могло дефинисати као људскост у поступцима, посебно према подређенима.
Године 1791. Леополд Марфи је откупио од краљевске Коморске управе право на посед Чеб (величине 8.469 пожунских јутара), на коме је, према попису из 1787. године, било 118 кућа и 858 житеља. На свом имању почео је 1797. г. да гради кућу (курију), који постоји и данас (реч је о истом имању које је 1882. г. купио имућни бачки Србин Лазар Дунђерски, а на коме ће песник Лаза Костић 1891. г. први пут сусрести Лазареву младу кћер Ленку Дунђерски). Како је потицао из нижег племства, Марфи није имао сопствених средстава за куповину великог имања у Чебу, већ се задужио, а старе дугове враћао је новим позајмицама, те је, и иначе бахат, похлепан и склон раскошном животу, своје поданике (кметове) искоришћавао, варао и сурово физички кажњавао (батинао је чак и трудне жене, а везивао је и децу), па их је често, и најмањим поводом, истеривао са имања на којима су живели. Због својих поступака према људима, као и због одбијања да им подигне сеоску цркву, Марфи је убрзо дошао у сукоб са овдашњим жупником и Калочком надбискупијом.
Чеб је раније био насељен српским житељима, али се стотињак овдашњих српских породица, због претеране суровости властелина, након низа жалби, иселило 1801. г. на пустару Надаљ, код данашњег Србобрана. На испражњено властелинство Марфи је почео да насељава подунавске Немце из околних насеља, потомке немачких колониста досељених неколико деценија раније у подунавски део Бачке. И према њима се опходио на сличан начин као и према одсељеним Србима, па је већ 1803. г. дошло до прве побуне немачких кметова, те заузећа и делимичног уништења властелинске курије. Марфи је, на краће време, био протеран са свог имања у оближњу Паланку (ред је повратила војска, а побуњени кметови кажњени су батинама).
Марфијеви кметови поднели су потом Бачко-бодрошкој жупанији у Сомбору скоро 150 урбаријалних тужби, због окрутности, превисоко одређених давања деветине и десетине, као и претеране „роботе“ (физичког рада властелину било рукама или запрегом), те због кршења урбаријалног уговора од стране властелина. Марфи се, као велики жупанијски бележник, постарао да многе њихове жалбе и тужбе нестану из жупанијског архива, за који је био надлежан, а и оне које су доспевале до суда биле су одбијене, што очито указује на добре личне везе које је остварио као високи жупанијски чиновник. Марфијеви кметови жалили су се, на крају, и самом цару Францу I, након чега је дошло до обнове судских процеса и делимичне надокнаде штете оштећеним кметовима. Према подацима из 1810. г. у Чебу је живело 1.187 житеља, од којих је 995 било Немаца, 87 Срба и пет Јевреја.
Под притиском бројних парница са кметовима, али и јавне љубавне афере са женом свог управника имања, са којом је добио и дете, као и оптужби за силовање 15-годишње девојке, Леополд Марфи је 1806. г. дао оставку на положај великог жупанијског бележника и своје седиште пренео је у Пешту. Посед у Чебу изнајмио је сестри удовици, али и њу је искоришћавао и варао, због чега је дошло до још једног судског процеса. Својим бахатим и конфликтним понашањем Марфи је и у Пешти стекао моћне противнике на високим положајима у угарском Намесничком већу. Коначно, када се 1810. године вратио на своје имање у Чебу, овдашњи становници и његови кметови, који су изгубили поверење у државне и жупанијске власти, одлучили су се, због вишегодишњег злостављања и прекомерног насиља, а у очајничком покушају одбране личне имовине и елементарног достојанства својих живота, на крајњи корак – физичко уклањање тиранина, односно убиство свог властелина.
У недељу предвече, 20. септембра 1812. године, између шест и седам часова, 14 мушкараца наоружаних секирама, батинама и пушком, већ пето вече узастопно, било је сакривено у кукурузишту, крај пута, недалеко од оближње велике дунавске шуме, на граници атара Гајдобре и Чеба. Сви су нагаравили лица чађу, а главе прекрили великим црним капама и чекали су да се појави кочија којом се Марфи враћао из Пеште на свој посед у Чебу. Када се кочија коначно појавила, завереници су зауставили коње и са пет хитаца су пуцали у земљопоседника, кога су потом, већ смртно рањеног, изнели из кола на земљу и дотукли га, тако да је жртва имала 11 рана. Потом су га опљачкали и оставили његов искасапљен леш крај пута, али су кочијаша, Марфијевог посинка Карла (сина жене његовог ишпана, с којом је имао љубавну аферу) и младићевог учитеља, пустили да се врате кочијом у Гајдобру. Ватрено оружје, којим је Марфи убијен, бачено је у Дунав. Одмах је уследила истрага државних власти, али скоро две године у Чебу је владала потпуна завера ћутања, те се није нашао ни један становник који би одао или потказао нападаче. Ухапшена су била двојица становника Чеба, али против њих није било довољно доказа, па нису били осуђени.
Коначно, након скоро двогодишње истраге, клупко је почело да се одмотава и нападачи су идентификовани. Свих 14 учесника убиства Жупанијски суд у Сомбору осудио је 1814. године, по кратком поступку, на смртне казне, а главни починилац и организатор убиства Јозеф Фергер осуђен је на черечење. Ипак, у цео поступак се умешао и сам аустријски цар Франц I, који је тежио модернизацији своје државе и коме су сметале сурове методе угарске властеле према кметовима, те је затражио да се у суђењу оптуженима суд држи закона. На крају, цар је и одузео процес Жупанијском суду у Сомбору. Потом је царско-краљевски суд донео блаже пресуде, те су на смрт осуђена петорица учесника, а остали су добили затворске казне. Ипак, једина смртна казна извршена је 7. маја 1816. године, одсецањем главе на месту почињеног злочина, над Јозефом Фергером, организатором Марфијевог убиства.
Цар је остале осуђенике на смрт помиловао и смртну казну им је заменио вишегодишњом казном затвора, коју су осуђени морали да одслуже у сомборском жупанијском затвору, у ланцима и само на хлебу и води, уз извођење на физичке радове, а морали су годишње да истрпе и три батињања са по 25 удараца. У октобру 1817. године, супруге 12 осуђеника из Чеба написале су писмо цару Францу I, у коме је подробно објашњен разлог злочина, и затражиле су царску милост за преостале осуђене због тешког материјалног стања у коме су се, без њих, налазиле њихове породице. Након суђења завереницама, одржана су и поновна суђења по жалбама некадашњих Марфијевих кметова, те су донете праведне пресуде у њихову корист.
Коморска управа није дозволила да Марфијево имање наследи његов наводно усвојен, а заправо рођени син, те је исплатила дугове имања и Чеб је 1819. г. продала Јозефу Полимбергеру, земљопоседнику и индустријалцу из Секешфехервара.
О овој, скоро филмској причи, немачки историчар Карл-Петер Краус објавио је 2018. г. запажену књигу „Морд ан дер Донау“ („Убиство на Дунаву“), која је, у значајној мери, заслужна за настанак овог прилога, уз захвалност на драгоценим додатним документима које нам је љубазно уступио г. Борис Машић из Подунавско-немачког црквеног музеја у Апатину.
