Da bi se događaji iz opštine Bačka Palanka sačuvali od zaborava, u saradnji sa Nedeljnim novinama, objavljujemo neke od članaka koje nas vraćaju u prošlost a za temu imaju događaje koji su zabeleženi u periodu koji je davno iza nas. Ovog puta su preuzeti tekstovi iz Nedeljnih novina – broj 59 od 13. februara 1966. godine.
Podstanari od danas do sutra
Podstanari su najbolji barometar razvoja jednog grada. Ako je suditi po tome, onda Bačka Palanka spada u grupu onih gradova čiji je tempo razvoja veoma brz. Jer, prema podacima kojima raspolaže Opštinsko sindikalno veće, u Bačkoj Palanci živi oko 1.400 porodica bez stana.
Migraciona kretanja iz sela u grad beležila su se poslednjih godina velikim brojkama. Broj onih koji su napustili selo i potražili zaposlenje u gradu nije mali…
Da je to tačno najbolje nam svedoče brojke koje govore o porastu zaposlenih u privredi Bačke Palanke. Godine 1962. bilo ih je zaposleno samo nešto preko 6.000, a već danas ih je duplo više. Sa razvitkom industrije rastao je i broj zaposlenih. Najveći broj ih je regrutovan sa sela.
Uspešna poslovna godina
U „Žitoproduktu“, bačkopalanačkom pogonu „Mlinpred“ ne mogu da se požale na proteklu godinu. I pored svih promena na tržištu i nesigurnosti koje je sa sobom nosila privredna reforma, rezultati postignuti u ovoj radnoj organizaciji su sasvim zadovoljavajući.
Promet u prošloj godini bio je planiran u visini od milijardu i 200 miliona dinara, a prebačen je za čitavih 50 odsto…
Dva druga pogona „Žitoprodukta“ – parna pekara i mlečni restoran – češće se nalaze na udaru kritike potrošača jer se nalaze u svakodnevnom kontaktu sa građanima Bačke Palanke i nekih mesta u okolini.
Pekara dnevno ispeče pet do šest tona hleba i isporuči svojim prodavnicama u Palanci, Obrovcu, Čelarevu, Karađorđevu i Novom Majuru. Do pred kraj prošle godine bila je prodavnica i u Mladenovu, ali otvara se nekoliko privatnih pekaraskih radnji prodaja je jako opala da „Žitoprodukt“ više nije imao računa da da drži svoju prodavnicu i šalje svakodnevno svoje vozilo do Mladenova zbog pedestak kilograma hleba.
Vakcinisanje BSŽ
U toku je vakcinisanje omladine do 25 godina BSŽ vakcinom. Antituberkulozni dispanzer sprovodi akciju po preduzećima, jer će na taj način biti vakcinisano znatno više lica nego da se to obavlja na poziv u Dispanzeru ili po reonima. Kada se obavi u Bačkoj Palanci, vakcinisanje će se nastaviti po svim preduzećima u komuni.
Veselo u Đipši
Blage padine Fruške gore punih devetnaest dana ispunjavali su veseli povici učenika osnovnih i srednjih škola iz naše opštine. 110 mladića i devojaka po prvi put je stalo na skije.
Posle napornog dana uveče su se prepričavale zgode i nezgode i proglašavan „sneško“, onaj učenik koji je preko dana „uspeo“ najviše puta da padne. Zabavni život mladih bio je dobro organizovan.
Pored predavanja o privrednoj reformi,mladi su spremili i tri priredbe – od toga jednu za stanovnikemestaVizić koje se nalazi u neposrednoj blizini Đipše.
Sredom u 12 – Zanati bez podmlatka
Bilo je podne kada smo ušli u radnju Drage Eterovića u Dunavskoj ulici. Gosta naše rubrike prekinuli smo u poslu – baš je pripremao nadev za svoje mušterije. Vidimo da ste u poslu.
Da li je to svakog dana tako?
– Posla uvek ima pa žena i ja jedva izađemo na kraj; ona u radnji a ja opet i tu i tamo gde spremam meso i nadev.
Zar nemate neku pomoć, nekog učenika?
– Pomaže mi jedan čovek u pripremanju mesa, a učenika nemam. I to ne zato što nisam hteo da ga uzmem već što niko neće da uči zanat. I ranije dok sam radio, pet godina sam tražio učenika pa niko ni da se javi – jednostavno čini mi se da će i ovaj naš zanat, kao što je to slučaj i sa skoro svim zanatima, jednog dana da se jednostavno ugasi.
Spomenuli ste da ste i ranije držali radnju. Zar je u međuvremenu bilo prekida?
– Ja sam mesar po tradiciji, i moj otac i deda su bili mesari pa, eto, i ja. Radnju sam držao u ovoj istoj kući sve do 1962. godine kada sam morao da je zatvorim. Posle sam radio kraće vreme u mesari PD „Budućnost“ a onda i kao radnik u „Turistu“; tek 15. januara ove godine ponovo sam otvorio mesarsku tradnju.
Smatrate li da postoji perspektiva za vašu struku?
– Radije bih radio u prodavnici preduzeća nego što bih držao svoju radnju, ali izbora nemam. Posao nisam mogao da nađem a živeti se mora. Ne vidim neku perspektivu za našu struku u ovom stalnom menjanju cena stoke i situacije na tržištu. Samo pre mesec – dva dana svinje su se klale na stotine a danas je pravi podvig dobiti dobru svinju. Ja sam pre neki dan obišao tri sela tražeći svinje i to – uzalud.
U Palanci ipak nema baš suviše prodavnica mesa, nađe se mušterija za svakog, zar ne?
– Mušterija ima, ponovo se pojavljuju one moje stare mušterije od pre nekoliko godina. Samo šta to vredi kada im ne mogu pružiti sve što žele a to ne zavisi od mene već od – ponude stoke…
Ima li ipak nešto što unosi malo optimizma u vaš posao, nešto čemu ste se zaista obradovali?
– Kako da ne. To je uvođenje zdravstvenog i penzionog osiguranja za privatne zanatlije. To predstavlja veliko olakšanje i unosi sigurnost u život. Kada čovek već radi, zna da je bar obezbeđen i ne strepi od starosti i bolesti kao što je to bilo ranije.
Pogledaj: Spor dug 14 godina
