Sigurno ste čuli za reč veresija, odnosno kupovina ili prodaja na veru/poverenje, bez plaćanja. Reklo bi se – preteča kredita.
– Na crtu.
– Na svesku.
– Na „dođem ti“ – samo su varijacije na temu.
Već pomen reči veresija vraća u detinjstvo i asocira na razne narodne umotvorine kao što su: „Čast svakome – veresija nikome“ ili „Od gotovog – veresija“.
Reč potiče iz turskog jezika i u njemu glasi veresi, ona se odnosi na kredit, davanje robe „na veru“ – posuditi, pozajmiti.
Postoji, međutim, i još jedna zanimljivija teorija o poreklu ove reči.
U Osmanskom carstvu bogatiji i imućniji ljudi bi često ulazili u prodavnice, nepoznate radnje, da plate dugove siromašnih. Njihovi dugovi bili su zapisivani u sveske koje su se zvale „veresija“. Dobročinitelj bi tako nasumično iscepao nekoliko stranica sveske i kazao: „Ovi dugovi su plaćeni.“
Siromašni ljudi nikada ne bi saznali ko je platio njihove dugove, niti bi dobročinitelji znali kome su pomogli – naravno, pod uslovom da je sve bilo baš tako kako se pripoveda.
