Манастир Привина (Прибина) Глава је најзападније смештен манастир од свих 18 Фрушкогорских манастира. Манастир се налази у крајње западном делу Фрушке горе, на око пет километара североисточно од града Шид, а поред истоименог села Привина Глава, некадашњег прњавора. Манастирска црква је посвећена Сабору Светих Арханђела.
Припада Епархији сремској Српске православне цркве и представља непокретно културно добро као споменик културе од изузетног значаја. На простору 50 км дужине и 10 км ширине на сремској планини Фрушка гора, смештено је осамнаест српских православних манастира.
Шире подручје Фрушке горе од давнина је било богато светилиштима, а током 16. и 17. века на овом простору је забележено 35 манастира. Од времена настанка ови манастири небројено пута су пљачкани, рушени и напуштани, а најозбиљније су страдали током Другог светског рата. Неколико манастира је тешко оштећено и током НАТО бомбардовања 1999.
Међутим, захваљујући вери и љубави према православљу ови манастири живе и живеће за будућа поколења.
Овај манастир је добио је име по оснивачу властелину (у старости пустињаку) Приви (Приби) из 12. века. Обновљен је вероватно 1496. године од стране деспота Јована и владике Максима Бранковића, али се према турским документима његово оснивање или обнова везује за средину 16. века. Деспот Јован Бранковић је имао своју столицу (утврђени град) у оближњем Беркасову, на брду Деспотовцу. Манастирска богомоља је подигнута код извора потока званог Прива или Приба.
На крају турско-аустријских ратова манастир је опустео због честих немира, па су се монаси у манастир вратили тек после закључења Карловачког мира 1699. године. Манастир је 1702. године поседовао 200 јутара оранице, ливада и пашњака и 582 јутра шуме. Игуман манастира Сава био је 1718. године посланик на српском црквено-народном сабору, 1731. то ће бити игуман Петроније. Када је 1741. године копан темељ за нови храм нађен је у земљи камен са уклесаним текстом, који сведочи о години обнове тј. 1496. години. Градња нове цркве је започета 1741. године а први ктитор био је Симеон Вуковић из Шаренграда, са прилогом од 1000 ф. По упокојењу његово тело је сахрањено у крипти у поду те цркве.
Симеонов син Јован подигао је 1771. године звоник на цркви, а Маринка, удова Јована Монастерлића оберкапетана моровићког, платила је да се купи велико звоно. На месту старије цркве из касног средњег века 1753. године саграђена је нова црква, посвећена Св. Арханђелима Гаврилу и Михајлу, двоспратни конаци са јужне и источне стране. Црква је као завршена освештана 18. јуна 1760. године, а том приликом су скупљани прилози за подизање монашких ћелија. Године 1766. игуман манастирског општежитељног братства био је Данил Радушевић, а поред њега се помињу: Висарион Кузмановић намесник и заклети старац, Мојсеј Плавшић проигуман и заклети старац попут и Никанора Михајловића и Мисаила Јовановића.
Манастирска братија је 1824. године наручила примерске „Српског летописа“. Игуман је тада Данил Јовановић а калуђери пренумеранти: Софроније Радановић, Прокопије Трњаковић, намесник Александар Мединац и Јосиф Марић. Игуман Привине главе био је 1834. године „преподобни“ Серафим от Миросављевић.
Злочин
Године 1931. десио се трагичан догађај у манастиру. Отпуштени шумар Јеша Поповић из Шида, који је чувао манастирске шуме, да би се осветио вратио се у манастир. Са њим је дошао његов таст Данило, који је исекао лице и избо ножем игумана Методија Суботића.
Монахе су из манастира протерале усташе 1941. године, исти су опљачкали, али на срећу нису разарали манастир. Захваљујући томе реконструкцијом манастира, започетом 1987. године, брзо је враћен у првобитно стање, чак се данас раде и нови објекти. Највећа пажња поклоњена је рестаурацији и конзервацији иконостаса. Манастир је данас женски, у њему живе два монаха и четири монахиње. Поред игумана оца Гаврила Марића ту је је монах Серафим.
