Kada deca nisu sigurna ko je glavni dolazi do rizičnog ponašanja

210

Ako kao roditelj niste šef u kući, linije vlasti vrlo lako postaju nejasne. Kada vaša deca nisu sigurna ko je zaista glavni, počinju da gube kompas, rizično se ponašaju ili postaju izuzetno šefovski i pokroviteljski nastrojeni prema vama. I na kraju, dolazi do sukoba jer više nemate moć da utičete na njihovo ponašanje. Jednostavno rečeno, gubite kontrolu.


Uloga deteta, kako smatraju psiholozi i pedagozi, nije jednaka roditeljskoj – roditelj mora da bude glavni i donosi odluke, jer u suprotnom niko neće biti glavni.

Mnogi roditelji pokušavaju da budu drugovi sa detetom jer im se ne sviđa ideja da budu šefovi. Glavni problem ovog pristupa je to što prijatelj nije neko ko će da osudi nečije ponašanje i što je prijatelj vršnjak.

Šta znači biti šef detetu

Šef je neko čiju ulogu uglavnom definišemo kao nekoga ko postavlja orgraničenja. Stručnjaci smatraju da je upravo uloga roditelja da postavlja ograničenja svojoj deci i postavlja pravila ponašanja pozivajući decu na odgovornost i obavezu da snose posledice svoga ponašanja.

Naravno, uloga roditelja kao nekoga ko postavlja granice jeste od suštinske važnosti, ali nije jedina koju oni imaju. Roditelj je i učitelj, jer pomaže detetu da nauči pravilno ponašanje, roditelj je i trener jer podstiče dete da se ponaša još bolje – slično kao trener sportskog tima. Da bi se bio uspešan roditelj neophodno je igrati sve tri uloge – posebno ako imate adolescenta u kući.

 

Bili ste glavni dok je dete bilo malo – pa šta se dogodilo?

Dok su deca vrlo mala, roditeljima je lako da budu glavni – oni donose odluke, usmeravaju decu u njihove svakodnevne aktivnosti i organizuju život unutar kuće. Takođe nadgledaju ponašanje svoje dece i odlučuju šta je prikladno, a šta nije.

Deca od šeste do desete godine se uglavnom povinuju roditeljskim zahtevima u većini slučajeva. Tokom tog perioda odrastanja deteta roditelji obično imaju tendenciju da razvijaju prijateljski odnos sa svojom decom, osima ako ona ne ispolje neke značajnije probleme u ponašanju. Uglavnom su poslušna, rade ono što roditelji traže od njih i vole da provode vreme sa njima.

Ali na pragu adolescencije, situacija se potpuno menja. Često dolazi do krize ne samo zbog nedostatka poštovanja roditeljskog autoriteta, već i zbog situacija u kojoj deca žele da budu šefovi.

Kada se to dogodi, mnogim roditeljima je teško da ponovo potvrde svoju ulogu odgovorne osobe. Posebno ukoliko roditelj ni do tada nije jasno utvrdio da ima kontrolu, može mu se činiti kako je gotovo nemoguće da to učini kada dete postane tinejdžer.

Prirodno je da se tinejdžeri opiru roditeljskoj kontroli

Zašto je tako teško uspostaviti kontrolu nad svojim adolescentom? Jedan od razloga je to što je to period u razvoju deteta kada se ono individualizuje – stvara identitet odvojen od roditelja. Deca to rade tako što odbacuju svoje roditelje.

U periodu adolescencije deca se okreću svojim vršnjacima i misle da su prijatelji jedini koji mogu da ih razumeju. Ne vole da budu u blizini odraslih, a posebno ne u blizini odraslih koji im govore šta treba da rade.

Deca koja nemaju drastičnih proremećaja ponašanja, roditeljima će uglavnom na relativno prikladan ili poluprikladan način pokazati da se protive njihovom autoritetu. Njihovi protesti će se kretati od rečenica: „Prestanite stalno da mi govorite šta da radim!“, preko kolutanja očima i demonstrativnog uzdisanja kad god se pred njih postavi neki zahtev. Ovaj vid protesta ne prija roditeljima i testira njihovo strpljenje, ali je uglavnom bezopasan i očekivan.

Ali ima dece koja će svoju uznemirenost iskazati na mnogo neprikladnije načine. Biće verbalno nasilna, destruktivna ili agresivna.

Četiri područja u kojima roditelji moraju da imaju poslednju reč

Mnogi roditelji podstiču svoju decu da učestvuju u porodičnim odlukama i to nije pogrešno, naprotiv. Ne treba zaboraviti da jedna od stvari koje roditelji treba da nauče dete je i to da bude samostalno. Što su deca nezavisnija, to su veće šanse da će donositi odluka koje povećavaju verovatnoću uspeha u budem životu.

Da bi dete bilo samostalno moramo mu dozvoliti da samo donosi neke odluke i podsticati ga na to, ali ukoliko roditelji precizno ne odrede oblasti u kojima mogu samostalno da odlučuju, prirodno je da deca pomisle da imaju pravo glasa u svemu.

Roditelji moraju da imaju poslednju reč kada je u pitanju bezbednost, zdravlje, školski uspeh i pripreme za period punoletstva.

To znači da roditelji odlučuju da li i kada dete može da ostane do ponoći napolju. Roditelji moraju da kontrolišu da li su izvršili školske obaveze i kakav im je uspeh u školi, kao i koje obaveze u kući treba da izvršavaju. Roditelji su dužni da brinu o zdravlju dece. Te odluke oni donose zato što su za to odgovorni i to je njihova roditeljska dužnost.

Deci mogu prepustiti odluke o tome šta će da obuku, koji će film da gledaju, da li će da imaju dugu ili kratku kosu, ili koju boju laka za nokte će da odaberu – naravno, ukoliko je sve to dovoljno prikladno.

Nesumnjivo, nije lako roditeljima da povuku tu finu liniju između toga da budu šefovi i da detetu pruže dovoljno nezavisnosti. U tim odnosima postoji prirodna tenzija, i zato tako često dolazi do sukoba između roditelja i dece u tom uzrastu. Deca žele da imaju kontrolu i žele nezavisnost. To je prirodna potreba tokom odrastanja, samo roditelji moraju da paze da ne pogreše u čemu će im popustiti.

Ne dozvolite da vas dete uvuče u svađu

Ako ne postoji jasna struktura i roditeljski autoritet, tada roditeljima na raspolaganju ostaje kao jedino sredstvo – da viču, svađaju se ili neprekidno zanovetaju – sve ono što u stvari nisu želeli da rade. Pođite od sebe: niko ne želi da živi sa nekim ko stalno viče, svađa se i prigovara, pa ni vaše dete.

Kada se roditelj upusti u svađu sa detetom, automatski slabi svoj autoritet. Dete počinje da ga doživljava kao nekoga ko nema kontrolu i uskoro on neće imati načina da ga usmerava ili postavlja pravila u kući.

Zato je važno ne upuštati se u svađu sa detetom, jer tada nema roditelja već samo dve osobe koje se svađaju. Roditeljima je ionako sve teže u današnje vreme da održe svoj status, zato se moraju potruditi da zadrže autoritet.

Naravno da će biti situacija kada će se roditelji naljutiti na dete i u tome nema ništa loše, to je ljudski i svakome se događa. Pitanje nije da li ćemo se naljutiti na svoje dete? Pitanje je kako se ponašati u situaciji kada smo ljuti?

Nije sve izgubljeno

Ukoliko roditelj shvati da se nije ponašao kao šef i želi da ponovo uspostavi svoj roditeljski autoritet, mora biti spreman na to da će u početku naići na ozbiljan otpor deteta. Bilo koja promena u porodičnoj dinamici ne prolazi bez ikakvih problema. Moraju biti spremni da će se dete suprotstaviti jer želi da zadrži moć i kontrolu.

Ali moraju biti čvrsti i svesni da čine nešto što je najbolje za njihovu porodicu. Jer što više alata imaju na raspolaganju, to će biti bolje opremljeni za podizanje deteta – i biti efikasni i brižni šefovi koji su potrebni svakom detetu.


Pogledaj: Zašto se javlja osećaj propadanja kada tonemo u san?

 

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here