Банкар из далеког Новог Зеланда стиже 1997. године у ратом разорену Босну и Херцеговину са наизглед немогућим задатком. Са искуством из земље која вековима није ратовала, треба да уједини монетарни систем земље где сваки народ користи свој новац.
– Срби су користили југословенски динар, Хрвати хрватску куну, Бошњаци босански динар који су увели током рата. Једина валута коју су користили сви делови земље била је немачка марка – каже Питер Никол, први гувернер Централне банке Босне и Херцеговине (БиХ) за „BBC“.
Нова валута у БиХ настала је на темељима мировног споразума у Дејтону, којим је окончан рат у овој земљи, а презентована је 21. јануара 1998. Због поверења људи у немачку марку, названа је – конвертибилна марка.
Распад социјалистичке Југославије, када су се распршили снови о заједничкој држави, догодио се 1992. године, али су ратни сукоби тада тек почињали. Тачка на рат у БиХ коначно је стављена тек три године касније – у америчком граду Дејтону у држави Охајо. Дејтонским споразумом 1995. године, договорен је прекид рата, али и база за постављање финансијског система у овој држави. Према споразуму, договорено је „оснивање Централне банке БиХ, која ће једина издавати валуту“ у овој земљи.
Зачетник идеје о новој валути која ће директно зависити од марке био је Стив Ханке, амерички економиста.
– Идеју сам први пут увео у Југославију још 1990. године – каже Ханке за „BBC“ да је преко валуте желео да реши проблеме државе која се распадала. Ханке је написао књигу о новој валути у БиХ, која је помогла код финансијских преговора у Дејтону.
– Током ручка у хотелу Гранд Хајат у Хонгконгу 1998. године, разговарао сам о Дејтонском споразуму са амбасадором Ричардом Холбруком (америчким дипломатом који је посредовао у мировном споразуму). Испричао ми је како је било лако изаћи на крај са Слободаном Милошевићем (председником Србије) у преговорима о новом монетарном систему за Босну и Херцеговину. Испоставило се да је Милошевић већ био упознат са мојом књигом која је била преведена на српскохрватски – говори Хенке.
Како су Дејтонским споразумом створена два ентитета – Федерација БиХ, у којој махом живи хрватско и бошњачко становништво, и Републику Српску, у којој претежно живи српско становништво – свако је имао своју валуту.
– Нема шта се ту није дешавало када имате толико валута. Свако је могао да штампа новац како је хтео, то је била катастрофа. То је био систем, купиш фирму у приватизацији – донесеш паре у коферу да платиш – каже Светлана Ценић, економисткиња из Сарајева за „BBC“, која наводи да се новац махом носио у кешу, чак и за вртоглаво високе износе.
Како је Дејтоном одлучено и да ће први гувернер Централне банке Босне бити странац, 1997. у Сарајево је дошао главни економиста Централне банке Новог Зеланда Питер Никол.
– У земљи сам затекао 76 регистрованих банака, али ниједна од њих није пословала у целој земљи. У суштини су постојала три одвојена банкарска система – каже Никол и наводи да људи „нису веровали банкама и зато их нису ни користили“.
Питер Никол је као гувернер био, каже, „одговоран за увођење“ конвертибилне марке.
– Одлука да БиХ има своју валуту била је мудра. Земља је веома подељена и сложена и било је мало симбола БиХ као нације. Валута је постала један од ретких таквих симбола и грађани су постепено развили поверење у валуту, користили је – и на крају постали поносни на њену стабилност – каже Никол.
Додатни разлог за увођење нове валуте, каже Никол, била је чињенице да више није могао самоиницијативно да се „штампа новац“ у Босни.
Конвертибилне марке у Босни су и данас су везани за евро и валутни одбор. Многим извозницима не одговара што је курс фиксни и везан за евро наводи економисткиња Ценић и додаје да се цене на тржишту у иностранству мењају и курс се мења, па би њима више одговарало да је курс пливајући, као на пример у Хрватској или Србији.
Питер Никол данас посматра Босну са 18.000 километара удаљености. Са породицом живи и ради на Новом Зеланду. Наводи да је конвертибилна марка данас остала здрава и широко коришћена валута и да је банкарски систем такође јак, а много је мање банака.
Никол се, додаје, „држао подаље од политике током девет година рада у БиХ“ и то је био главни разлог и зашто је Председништво БиХ његовој супрузи и њему дало, према његовим речима, босанскохерцеговачко држављанство.
