Народна веровања и поступци у случају суше

Сви смо чули за додолске игре, али постоје још неки обичаји

263

Данас постоји наводњавање, али и у давна времена пољопривредници су били спремни на различите поступке којима је циљ добар пљусак.


Киша је непожељна у данима жетве, поплава увек, али, мало је природних појава којих се овдашњи пољопривредници толико боје као што је то суша. Тај прави, исконски и архетипски страх описан је у једној старој песми из Баната, сачуваној само захваљујући труду етнолога аматера:

„Три године није киша пала, ни из неба плаха суснежица, од суше је земља попуцала, у њу живи попадаше људи“.

Сад постоје системи за наводњавање, у давна времена сељаци нису имали ни то него су се од суше бранили на традиционалне начине. Изговорили би молитве, позвали свештеника, организовали литију – свечану поворку са молитвом за кишу, око целог атара, предузели све што би знали. Кад не би било резултата, а шансе су пола – пола, прибегли би старим веровањима у нади да ће се небо смиловати о послати помоћ.

Уобичајено је да се на земљу стави тањир са хлебом, сољу и празном чашом за воду. Тањир, хлеб и со симболизују савез са небеским силама, а празна чаша – подсећање „надлежним“ свецима или божанствима да треба да је напуне, на пример, обилном кишом. У случају суше, пољопривредници су износили на сунце металне алатке које имају дрвено држаље – српове, косе, ашове, виле, грабуље и лопате, па би их поређали испред куће и полили водом.

Иако овај поступак има сасвим практичну сврху, јер, дрвено држаље од воде забрекне, па метални део неће спадати, изгледа је некадашњи паор веровао да ће на овај начин некако призвати и кишу.

Зашто баш на мачку?

У селима Бачке и Баната домаћица би раном зором, без сведока, излила велики лавор или ведрицу воде на мачку. Веровало се да ће до вечери већ пасти киша. Зашто баш на мачку, која мрзи кад је поливају водом? Зато што је мачка у свим старим верама посвећена женским божанствима која управљају водама. Кад, дакле, веома ћудљиво и увредљиво божанство види да је неко сурово окупао мачку, осветиће се људима – тако што ће њих окупати пљуском.

У источној Србији сељаци су ишли још даље, па су кад суша потраје одржавали веома стари обред у коме су глумили да сахрањују живу мачку. Један од сељана би изигравао свештеника који држи опело, остали су плакали и ридали као на правој сахрани, са даћом и обилним количинама алкохола, све верујући да ће се силе задужене за кишу наљутити због оваквог поступка (јер мачка је затварана у импровизовани ковчег, одакле се без сумње оглашавала урлицима) и учеснике обичаја залити обилним падавинама.

Још један од обичаја – додолска игра

У другим крајевима као лек од суше сматрала се додолска игра. Тај обичај изгледа овако: окупе се девојке, одевене само у кошуље, ставе на главе зелене венце и украсе одећу лишћем и гранчицама, па иду по селу, пред сваком кућом отпевају „ми идемо преко поља ој додо ој додоле, а облаци преко неба. Облаци нас претекоше, жито, вино поросише“. На ово их свака домаћица полије водом, па по завршетку обиласка иду кућама мокре као да су упале у поток.

Вук Караџић бележи да је овај обичај био у изумирању још у његово доба јер девојке нису хтеле да се срамоте идући по селу само у кошуљама и још мокре. Обичај је нема сумње веома стар, јер су девојке, не знајући, само имитирале древно женско божанство, које сасвим слободно лута около саблажњиво разодевено и украшено само зеленилом доносећи кишу свима који отпевају одговарајуће стихове.

Све ово може да буде смешно савременом пољопривреднику, али, тек кад – падне киша.

1 коментар

  1. Smešna je stvarnost današnjice, gde dobar deo naroda još uvek smatra da je dovoljno pomisliti se, kada je bilo koja nevolja po sredi,čak i Covid19… Barem je tako tvrdio blagopočivši mitropolit crnogorsko-primorski.

Постави одговор

Please enter your comment!
Please enter your name here