Nesuđeni lekar, čovek koji je držao kafanu u Čelarevu, čovek koji je u vreme komunizma lumpovao i sa državnim vrhom i sa najvećim disidentima, govori je za vreme života, o tim vremenima i poznatoj kafani „Dvorac kod Bate“.
Prenosimo deo zanimljivog intervjua iz Vojvođanskog magazina, gde jedan od najpoznatijih ugostitelja, Bata Pežo, priča o svoj prvoj kafani koju je otvorio i to baš u Čelarevu.
Kad danas pogledate svoju ugostiteljsku karijeru, da li je bolje ispalo nego da ste bili lekar? Sve ono što ste videli, doživeli, ljude koje ste upoznali, kako vam se sve to dogodilo?
– Svi neki moji, uslovno rečeno uspesi, nastali su posle propalih poduhvata. Prvi poduhvat mi je stvarno bio da studiram medicinu, ne zato što sam ja to hteo, već zato što je moj otac želeo da mu sin bude doktor. I kuću je bio kupio preko puta bolnice, da mu sin ne ide daleko na posao. To mu je bila roditeljska želja i ja sam imao nameru da je ispunim. Čak nisam bio ni jako loš student, ali sam se zatelembačio u jednu koleginicu, koja me je kasnije naravno ostavila, i zbog nje sam na drugoj godini napustio studije. Onda sam se našao na raskršću propalog studenta i praznog novčanika, a to ni ’58. nije bilo baš jednostavno.
Jeste već tada bili Bata Pežo i napravili plan da budete kafedžija, kako volite da kažete?
– Tada sam bio samo Bata. A nisam ni sanjao da ću biti kafedžija. I kao što se u životu mnogo tog slučajno desi, tako se i meni odabir profesije za ceo život desio slučajno. Moj prijatelj je bio zidar u Čelarevu i dobio je posao da ruši stari pivnicin dimnjak. Kaže mi jednom, onako dokonom: “Ajde Bato da mi praviš društvo da odemo do Čelareva i da vidiš dvorac Dunđerskih.“ To je bio njihov letnjikovac u predivnom parku, u koji su oni dolazili samo preko leta. Najčešće je u dvorac dolazila Lenka, onako lepa i mlada, a kod nje je dolazio i njihov kućni prijatelj Laza Kostić, koji je baš Lenki posvetio svoju čuvenu pesmu „Santa Marija della salute“ – navodi Bata i dodaje:
– Posle razgledanja dimnjaka pivare, otišli smo da vidimo taj park i dvorac, koji su tu, u neposrednoj blizini. Gledao sam čaroban park, dvorac sa autentičnim stilskim nameštajem i glasno rekao: „Kako se ni jedna budala ne seti, da napravi predivan restorančić u ovom parku od 12 hektara?“, a on kaže: „Zašto ti ne bi bio ta budala?“ I vratili smo se odmah nazad, kod direktora pivare, jer su oni raspolagali tim dvorcem, i istog dana napravili ugovor o zakupu i korišćenju parka i dela dvorca. Bez tendera, aukicije, porodičnog referenduma, biznis plana i svega toga što je danas sasvim normalno. Od tada sam kafedžija, do dana današnjeg. Na početku, kafana se zvala samo „Kod Bate“, tačnije, zvala se „Dvorac kod Bate“, jer sam se malo kitio tuđim perjem. Za divno čudo, odmah se sjatilo društvo. Beograd, Novi Sad, Bačka Palanka, Osijek, Mitrovica, ma sa svih strana! – ističe Bata Pežo i navodi:
– Tada nije bilo reklame, a ja sam u to vreme bio anoniman, ali sam imao sreće i dobre drugare, koji su već stekli ime i poziciju u društvu, tako da je otvaranje kafane bio pravi događaj. Čak i ne pamtim za sve ove godine, da je neko imao takvo otvaranje. Reč je o tome, da su na otvaranju svi moji drugari, ali i porodica, radili kao kuvari i konobari. Svi, od moje mame, do profesora fakulteta, doktora, inženjera. Otvorili smo je 1. maja. Kelneri su bile i njihove žene i devojke. Bili su, sećam se, doktor Zec, doktor Stoja, današnji akademik Zelenović; svi su konobarisali kod mene na tom otvaranju. Tu ima jedna sjajna anegdota. Štampale su se i pozivnice, što je za to vreme, isto bila novotarija. I okupio se „krem“: Mira Banjac, Ruža Sokić, nezaobilazni cigani. Ja sam zvao i ugledne ljude iz Čelareva, a tu je bio i jedan seoski doktor. I sad, tog doktora, kafom služi njegov novosadski kolega, doktor Zec, a nisu se poznavali. I donese mu Zec kafu, ali sve usput isproliva. Nije čovek vičan konobarisanju. Više na tacni nego u šolji. Gleda to taj doktor iz Čelareva i strogo ga pita, misleći da je ovaj konobar „Šta je to?“ Zec stavi prst u šoljicu sa kafom, lizne ga i kaže „Pa crna kafa“. Doktor se sablazni i poče da protestuje, te, na šta ovo liči, te, kakav si ti to kelner, na šta mu Zec kaže: „Nisam ja nikakav kelner, mi smo doktore kolege, i zato molim vas nemojte flatuirati, što bi se srpskim jezikom reklo, prditi“. I nasta smeh. Tada sam znao da će ta kafana biti nešto posebno. I ono što je najvažnije, je, da su moj marketing bili moji prijatelji. Nije tada bilo takvih reklama, kao danas.
Sve je to bilo nakon vašeg povratka iz Londona?
– Da, ja sam jedno godinu dana proveo u Londonu kod sestre, koja je tamo bila na postdiplomskim studijama. Tamo sam počeo da se družim sa Crnjanskim, kupio svoj prvi Pežo, uvezao ga, platio carinu i odlučio da promenim identitet. Kafani sam dao ime „Kod Bate Pežoa“. Ne zato što sam nešto hteo da se duvam, već zato, što kod nas u Vojvodini, u svakoj familiji ima neko, koga zovu Bata. A mislio sam, da kafana mora nekako da se razlikuje i tako je ostalo do danas.
Ima puno priča iz tih vremena?
– Kako da ne. Moja kafana u Čelarevu se nalazilza na putu Novi Sad – Karađorđevo, gde je često dane provodio drug Tito, koji je voleo sve što mu je palo pod ruku. Sve mu je bilo „ljepo“. I voleo je da mu dolaze glumci, recitatori, da mu deklamuju, a oni su, budući da sam se ja nalazio na tom putu, redovno svraćali kod mene. Svraćali su i kad su išli tamo i kad su se vraćali. Posle fajronta kod druga Tita, svraćali su kod mene na fajront – priča Bata i nastavlja:
– Tako je jednog dana išao Zoran Radmilović da deklamuje Titu. Bila je čini mi se i Mira Banjac i još neko, ali već ne mogu da se setim ko. Pri odlasku u Karađorđevo, svratili su kod mene i tu smo popili po koju. Ja kažem Zoranu, koji je bio veoma ku*čevit posle pića, da vodi računa šta tamo radi, jer nikada pre nije išao. „Vodi brigu, Tito ima tri pudlice koje obožava i koje su mu sigurno draže od tebe, a znaš Zorane, pudlice ko pudlice, vole da zapišavaju ove što deklamuju. Pa ako ti jedna od njih priđe, nemoj da je cakneš, jer će te to koštati karijere. Ti samo obavljaj svoj posao i nemoj da se obazireš na to“.
– Zafrkavam ga ja tako, a on se okrete ka Miri i reče: „Vidi ovu kafedžijsku budalu. Ne znaš ti mene Bato. Ja bi je caknuo, pa da je pred bogom“. – Dobro – rekoh. „Zoki, samo ti nju cakni, pa ćeš videti“. On je otišao tamo, a ja nisam znao šta se događalo. Kad oko ponoći, ulazi Zoki u kafanu i meni s vrata sve po spisku. „Svinjo kafedžijska, ti si mene urekao, ja slušam glupe kafedžije!“– Šta je bilo Zoki? ptam ga, a on kao iz topa: “Dok sam mu ja deklamovao, on je razgovarao sa nekim, pa me nije ni slušao i tu mi se već stomak podigao. U pola recitacije mi prilazi pudlica, i ja ne mislim više ni šta deklamujem, ni gde sam, i samo razmišljam kako ću je caknuti, a stari kao stara ku*va, pogleda me svojim plavim, metalnim očima, i ja sam tako uredno nastavio da deklamujem, dok sam razmišljao, da što pre dođem, da tebe caknem u du*e, tebe bar smem“. Onda sam ga ja razgalio, jer sam znao da je loše naravi kad popije i posle smo pevali nešu revolucionarnu „Niz polje idu babo sejmeni“. To je bio sedativ za nastavak divne večeri – seća se Bata Pežo.
Đorđe Stanisavljev, poznatiji kao “Bata Pežo” preminuo je 2013. godine u 76. godini života. Nadimak koji mu je gotovo potpuno zamenio ime, Stanisavljev je dobio kada je kupio svoj prvi automobil – pežo 203 i doterao ga u Novi Sad. Prvu kafanu otvorio je u dvorcu Dunđerskih u Čelarevu i tako počeo da krči svoj put do legende novosadskog ugostiteljstva.
