– Ово је као мањи Шенбрун, стварно величанствено здање. А налази се у Кулпину. То се мора видети!
Ово је био мој коментар кад сам „открио“ дворце Дунђерских. Као сваки добар дођош, дадох себи задатак да се што боље упознам са историјом равнице и знаменитостима које су расуте по њој. Наравно да ми је од раније познато ко су били Дунђерски и шта су све поседовали, али заиста, треба то видети. Осим у Челареву (некадашњем Чебу), Бечеју, Камендину, Црној Бари и Хајдучици, велелепни дворац Дунђерских наместио се и у Кулпину. Овај понос архитектуре су 1826. године изградили Стратимировићи, породица која је имала важну улогу у оснивању и насељавању овог места. У другој половини 19. века, дворац је откупила једна мађарска породица која се ту задржала свега шест година, да би 1889. дворац постао власништво Лазара Дунђерског. Породици Дунђерских припадао је до национализације, 1945. године. Срећа је хтела да се његов аутентичан изглед сачува до данас, док је „мали дворац“ из 18. века, нажалост, нагрижен зубом времена.
Како су Дунђерски били имућни и угледни, тако се у њиховим дворцима окупљала културна и политичка елита тог времена. И као и данас, појединци су имали виши интерес да се нађу раме уз раме са највећим богаташима тог времена, али не и Лаза Костић, занесењак и песник. Романтизам се зачео у српској поезији, управо на овом месту. У салонима овог и других двораца, песник је срео Лазареву прелепу ћерку Јелену – Ленку Дунђерски. Заувек је остала у његовим очима, срцу и стиховима. Нема шансе да су икад били присни. Прво зато што је песник био лошег материјалног статуса да би постао зет једном велепоседнику, друго зато што је био скоро тридесет година старији и треће, можда зато што та љубав не би била света и чиста, достојна пера и белих неисписаних страница. У глувим, напуштеним собама, намештеним у стилу тог времена које је остало век и по иза нас, као да се кроз тишину проламају стихови од којих нестаје дах:
„Тад моја вила преда ме грану,
лепше је овај не виде вид;
из црног мрака дивна ми свану,
ко песма славља у зорин свит;“
Успомена на ову неостварену љубав има много и мимо поезије. Две од укупно једанаест статуа постављених у прелепом кулпинском парку, подсећају на то да су неке љубави ванвременске и вечне. Ленку су волели сви, не само због њене лепоте и отмености, него и због њене пријатности и доброте. И као што то у причама бива, таква лепота била је само кратак блесак на овом свету. Ленка је изненада преминула на свој 25. рођендан. Истини за вољу, живеће заувек у Костићевим стиховима.
Кулпинчани кажу – на овом месту се родила љубав! Истина је да су се Лаза и Ленка више сретали на неким другим местима, али ко то данас може поуздано да зна? Ипак, осим некадашњег имања Дунђерских, у Кулпину има много тога да се види. Становништво углавном чине Словаци, скоро три четвртине. Вековима већ живе са својим комшијама Србима, који словачки језик говоре као матерњи.
У центру села налази се словачка евангелистичка црква. И она је из 19. века, припада неороманском стилу, а изградња је завршена 1879. године. Светло плаве нијансе доминирају ентеријером, а истичу се оргуље на којима је скулптура краља Давида, постављене на унутрашњем балкону. У цркви кажу да су оргуље највероватније донесене чак из Пеште. Данас уз звукове оргуља пева и локални црквени хор.
Педесет метара даље, на супротну страну света гледају врата српске православне цркве, која је на том месту од почетка 19. века. Данашњи изглед добила је не тако давно. Храм Светог вазнесења Господњег положен је на темеље старе дрвене цркве. Задивљујући иконостас дело је Јована Клајића, чувеног војвођанског сликара и представља јединствено уметничко дело домаће иконографије. Како се налази на благом узвишењу, тако ју је у пуној величини могуће видети једино из прелепо уређеног парка, или бочно са краја улице. У парку стоје сликарске поставке, чији аутори су деца, најмлађи мештани. Одмах поред, у парку, налази се и уређено дечје игралиште.
Погледате ли низ улицу уочићете стари тип градње, који подсећа на то да је на ово подручје утицала Аустроугарска. Старе „газдачке“ куће, ушорене су по војвођански, обојених су фасада и са сачуваним украсима испод сводова. Уобичајено ћете видети комшије како стоје испред дућана, или између пијаце и поште, како причају. Мало на словачком, мало на српском, али насмејани и срећни, у скоро идиличној и мирној свакодневици војвођанске равнице. Ако је субота, као што је била тог дана када сам посетио Кулпин, можда ћете видети сватове које прате тамбураши.
Младенце испред цркве дочекују сватови и тамбураши, видео: https://varnastarost.rs
Ево доказа да се љубав родила у Кулпину. Није важно чија! Младенце комшије и пријатељи посипају латицама ружа. Тако се срећа расипала на младом јунском сунцу разливеном по кулпинским улицама и крововима.
Сватови су пре црквеног венчања у евангелистичкој цркви, ушли у дворац Дунђерских где је обављено грађанско венчање. Оно на чему је судбина остала шкрта пред Лазом и Ленком, данас се малтене кармичком срећом враћа паровима који заједнички живот заветују у салону овог дворца. Пред звуцима тамбуре, склањају се иза зидова и драперија, стихови који слуте вечну и дуготрајну љубав:
„…звездама ћемо померит путе,
сунцима засут сељенске студе,
да у све куте зоре заруде,
да од милине дуси полуде,
Санта Мариа делла Салуте.“
Možda će Vas zanimati: Kako je Gajdobra dobila ime?
