Зашто све ређе чујемо цвркут врабаца

У урбаним срединама широм света, смањује се број ових птица

263
Фото: Pixabay

Врабац покућар или џивџан, једна од омиљених птица и симбола Београда, више не цвркуће из сваког жбуна. Градским парковима сада господаре голубови, свраке и вране, којих из године у годину има све више. У урбаним срединама широм света, смањује се број ових птица, а научници су утврдили да је човек у томе имао значајну улогу.


Наше мале комшије, између осталог, нестају с градског асфалта због људског немара, али и због високог нивоа загађења и велике буке. Да би заштитили ову угружену врсту, у дворишту Народне библиотеке „Јован Поповић“ у Кикинди, тридесет некада поштанских сандучића, недавно је реновирано за њихово гнежђење и боравак.

Сврха овог својеврсног „хотела за птице“, (тако и пише испод сандучића, а сада њихових кућица), јесте да им се омогући да праве сигурна гнезда, а самим тим и да се врапци одрже у градским срединама. С обзиром на то да статистистички подаци говоре да се број врабаца преполовио у односу на пре четрдесет година, поставља се питање колико су значајне акције које покрећу одговорни грађани и могу ли да утичу на поправљање опште слике?

Орнитолог из Завода за заштиту природе, Иван Меденица, за емисију Магазин на Првом, Радио Београда 1, каже да је свака активност усмерена на стварање бољих услова за преживљавање врста које нестају за похвалу, али да то није довољно да се значајније повећа број врабаца.

Иван Меденица објашњава да у Србији живе четири врсте врабаца, од којих су две везане за човека и насељена подручја, а то су чувени џивџан или врабац покућар и пољски врабац, док у природи живи још шпански и најређи врабац, камењарац.

„Покућар и пољски врабац се гнезде у близини људских насеља, али траже скривена места, као што су шупљине или старе куће и дворишта. То су природна гнездилишта тих птица, у којима се осећају безбедно. Таквих места је све мање. Развој градова подразумева све већи број солитера, све више асфалта, а све мање зелених површина, паркова или шума. То је један од разлога што врапци у све мањем броју живе у нашој близини“, наглашава Меденица.

Оно што такође утиче на смањење броја ових птица јесте недостатак хране, као што су инсекти којима хране младунчад, а које човек уништава хемикалијама, јер им баш ти мали инсекти, као што су муве и комарци, загорчавају живот.

Џивџани и пољски врапци су птице станарице и треба им остављати храну током хладних дана на оним местима на која долазе. Али за шпанског врапца, који је птица селица, занимљиво је то што се он гнезди у родиним гнездима, тако да ако чувамо гнезда рода, чувамо и шпанског врапца.

Орнитолог из Завода за заштиту природе Иван Меденица, сматра да нећемо тако лако вратити врапце у градове.

„За нестанак врабаца, као и за сваку другу врсту, одговорност човека је велика, и то кроз директну активност, као што је девастирање станишта, испуштање неких загађивача и уништавање самих јединки, али и индиректно, кроз климатске промене, пренамену земљишта, то јест промену у структури предела у којима живе“, додаје гост Магазина на Првом.

За птице које живе у близини човека, свака од наведених људских активности суштински се одражава на одржање врсте, тако да можемо рећи, „да врапци нестају, између осталог, и као жртве нашег напретка“, закључује Иван МеденицаНаш саговорник закључује да се, „.

Постави одговор

Please enter your comment!
Please enter your name here