Kroz ključaonicu: Oprosti – Je..em ti mat..er

BLOG: Iva Radanović / Da, pored crne, ipak postoji i bela boja.

827

Srećem je svaki dan. Na ulici, u prodavnici, u redu dok čekam da platim račun, kafiću, gradu, bioskopu, na obali Dunava, na stajalištu… Stalno je tu, prisutna, samo njeno ime me nervira.


 

Po ulici pobacano smeće, psujemo u toku vožnje, u prodavnici ogorčeni ljudi kude kasirku za visoke cene, u banci – srde se na bankara, što eto, prođe im pola dana… A kažu vreme je novac. Sve i da to vreme, kada bi hipotetički mogli pretvoriti u novčanice, bilo bi nam malo. Opet bi bili nezadovoljni.Резултат слика за nekultura

Nezadovoljstvo je odraz nekulture

Nekulturan čovek je nezadovoljan sobom i svojim životom. Kao da smo zaboravili na lepu reč, iskren osmeh i lepo ponašanje. Prljamo ulice, skrnavimo parkove, ne marimo za komšije i prijatelje, pa što bismo im se i javili kada prođemo pokraj njih. Kada ste poslednji put pomogli bolesnoj starici da pređe ulicu, kada ste starijima ustupili mesto u autobusu, kada ste trudnicu pustili preko reda? Kada ste poslednji put bili ljubazni prema komšiji? Fali nam elementarne kulture, da poštujemo ne samo starije, nego i druge, ne umemo da izgovorimo tako davno korišćene reči: „Izvoli, hvala, izvini“.

Zaboravili smo da budemo ljudi

Zaboravili smo šta je to reč vaspitanje. Ono potiče iz kuće. Odatle sve kreće. Prosto se bojim, kako ću svoje dete jednog dana vaspitati. Ne bih volela da iz najbolje namere i najiskrenije ljubavi negde pogrešim i pogrešno ga vaspitam. Da, daleko bilo, postane oličenje nekulture i nevaspitanja. Nećemo poštovati ni druge, ako ne poštujemo sami sebe. Po bontonu, kažu, da lepa reč i gvozdena vrata otvara. Ne znam da li moje uši čuju samo psovke, uvrede i druge pogrdne reči ili su lepe zaista istrebljene iz našeg jezika. Ježim se na prostakluk, koji mnogi ispoljavaju, verujući da će tako ispasti face. Da će biti „veliki“ u očima posmatrača. Hoće – ali samo u očima istomišljenika i njegovih sledbenika. Rastužim se kada vidim kako se ophodimo prema drugima, okolini, bližnjem svome. Bahatimo se, iživljavamo i istresamo nad drugima. Kao da su nam oni krivi, za naše neuspehe, poraze i loše rezultate. Sigurna sam da nekulutru ispoljavaju oni koji ne umeju da prepoznaju druge načine i modele ponašanja. Hoću da verujem da nisu imali gde i od koga da ih nauče. Ne pokušavam da ih opravdam, već jednostavno ne vidim drugi odgovor, kako neko može da bude nekulturan? Hoću da verujem da je oni nesvesno ispoljavaju i da nisu svesni svojih reči i svojih dela.Резултат слика за odraz nekulture

Nekultura smo mi. Nekultura je naše ponašanje. Nekultura je naše delo.

Nekultura je naš stil života. Nekulutra je naša navika. Nekultura je primitivizam. Nekulturan se ne rađa. Nekultura se uči. Nekultura je naš obraz. Nekulutran mi je naslov. Nekultura je naš stav. Nekulturan je i ovaj članak što me je jutros ostavio bez teksta.

Dva političara osuli drvlje i kamenje jedan na drugoga. Toliko vulgarnosti, toliko primitivizma i toliko prljavština je izneseno u javnost. Pobogu, šta će nama kao čitaocima, vaš prljav veš? Nekulturnim ponašanjem, odobravate sam taj model, a narod kao narod – prisvaja sve ono što im plasiraju mediji. Onda bude, kada mogu oni da se pobiju u Skupštini u toku sednice, zašto ne bismo mogli i mi na ulici? E ljudi, u tome je poneta.  Manje će je biti, ako sami svojim ponašanjem drugima pokažemo da može i drugačije. Da pored crne, ipak postoji i bela boja.

Hajde da ne sledimo gamad, da ne budemo nekulturna generacija, već da dokažemo da može sve na fin, i kulutran način da funkcioniše. Razgovorom da se reši, bez povišenog tona i ružnih reči. Biti nekulturan je lako, mnogo teže je biti ono drugo. Potrudimo se svi, ne dozvolimo da nekulutra postane naša svakodnevnica, kasnije nažalost i – navika!

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here