Kroz ključaonicu: Sneg zavejao statuse

1017

Promrzli prstići na rukama i nogama, rumeni obraz i puno srce ogrejano nekom posebnom toplinom kada prvi sneg padne – jeste kratak opis psiho-fizičkog stanja kada sam bila mala i znala da se radujem zimskim čarolijama.


101 Sneško 

Još uvek jasno mogu da se setim tog prizora i tih specifičnih mirisa, boja, hladnog i oštrog vazduha, koji nas nije ometao da se satima igramo na snegu, posle škole.

Razume se, moj najbolji drugar i ja. Ništa nije moglo da nas ometa u uživanju u zimskim danima, što bi sneg više napadao, to bi doživljaj i naša sreća bila veća. Otrpilike smo bili iste visine kao i sneg (hajde, da ne lažem sad baš), možda malo viši. Samo bi nam se glavice, sa uvek nekim jarkim bojama i kapama na glavi – virile i po tome bi se primećivalo da neko korača. Sneško Belić se napravi čim bude dovoljno materijala za njega, ponekad u mom, a ponekad u dvorištu mog najomiljenijeg lika iz detinjstva. Nekada bi ih bilo više u dvorištu, jer ni jedan nismo rušili, već ostavljali da „živi“, da živi sve dok se sneg ne počne topiti. U kući je uvek moralo da bude zaliha uglja za Dedine oči i dugmiće, šargarepe za njegov nos, stara, trošna šerpa, i neki ofucan šal, koji bi mu stavljali oko vrata. Da bude pravi, a neki neki socijalan Dekica.

Tada je i sneg bio drugačiji, napadao bi dosta, a odlike koje su ga krasile su: čvrstina i belina. Dakle, bljuzgavica, brzo topljenje, a samim tim i Sneško Belić kratkog daha, tada su nam bili nepoznanica. Sneg je bio pravi sneg, a ne ko ovaj današnji – varljivi, pada jedan dan, dva dana se zadrži na putevima, a već četvrti dan krene da se topi.

Verujem da zvučim kao neka sredovečna žena, koja počinje priču: „Znate deco, verujte bez šale, u moje vreme…“ Pa kreće sa pričom, čitavom istorijom, kojoj nema kraja.. Ali zaista je to tako bilo, znalo se da su meseci od novembra pa sve do februara ili polovine marta bili rezervisani sa zimske igre. Dobro kada bi promrzli i kada bi već ledenica ispod nosa krenula da se pravi, nevoljno bi ulazili u tople domove, i to uglavnom na nagovor i uz dozivanje naših roditelja, da je za danas bilo dosta. A nama nikada nije bilo dosta. Sankanje, grudvanje, klizanje i pravljenje sto prvog Sneška za jednu sezonu, nikada, ali baš nikada nije moglo da nas zasiti.

Laku noć deco

U kuću smo odlazili nevoljno, čisto da se malo ugrejemo i raskravimo uz topli čaj. Pucketanje drva, miris bakinih kolača i čaj koji se hladi, su tri stvari koje mi odmah padnu na pamet. Grejali bi se kraj peći, odmarajući i sumirajući utiske od toga dana. Veče je bilo rezervisano (ukoliko nas domaći zadaci ne bi omeli u tome) za gledanje tv-a, i naše omiljene emisije u pola 8 – „Laku noć deco“.

Kao što sam pisala, ređe smo se moj drugar i ja družili kada smo krenuli u školu, ali je zima bila ta koja nas je uvek spajala, i koju smo uvek znali kako da iskoristimo. Na pametan način. Da se igramo do besveti. Tada se sneg istinski voleo. Valjda zato što smo bili mali, zato što nam je to tada bila glavna preokupacija i zanimacija.

Puste bele ulice

A danas…

Danas kada prođem Palanačkim ulicama, slika je potpuno drugačija. Ulice su uglavnom puste, može se sresti po koji vredan čovek, koji čisti svoju avliju ili evenutalno po koje dete na sankama, koje gura umorni otac ili majka. Koji jedva čekaju da uđu u kuću, jer im je dan predug, prepun obaveza, posla, rada, briga i problema… Ali toliko svome detetu moraju da priušte – da makar malo osete zimske radosti.

Mene je retko ko od mojih vodao, to se znalo, deca iz kraja se okupe (naravno nas dvoje smo bili nerazdvojni i išli u „paketu“) i slobodno vreme provedemo zajedno – igrajući se raznih igara: od ledenog čiče, pa sve do pravljenja igla. Ponekada bi se pravili Eskimi, pa smo se tu sakrivali, igrali, zamišljajući da živimo na Severnom polu. Danas iglo i kada bi se htelo napraviti, sneg bi morao danima, danima, nedeljama da pada… I da se zadržava na kolovozima. Godinama nisam videla decu da su napravili neki dobar bunker. Ma nisam ih ni videla da se grudvaju, sankaju, osim kažem, par njih ispred zgrade. Ponekad. Otužna mi je ova zima. Iako je prvi sneg već pao.

Čudi me, da ove sezone putari se nisu iznenadili. Možda i jesu, ali medijski nisu eksponirani. Ko će ih znati? Pitam se, da li ih možda sneg u maju ne bi iznenadio? Možda bi za taj mesec, bili pripremljeni? I ne bi se čudili.

Čini mi se da je sneg zavejao samo facebook i twiter statuse

O njemu se pripoveda samo na društvenim mrežama. I da se kuka i zapomaže, jer zamislite mora da se čisti. Čistilo se od vjek i vjekova. Samo što smo pre bili vredniji, lopata ni jednom polu nije bila strana i nije bilo nikome mrsko da satima čisti i lopata,  kako bi put bio prohodan.

 

U redu, ni ja ga više ne volim. I ne doživljam na isti način. Jer mi više nije sedam, ili osam godina. Jer više se ne valjam u snegu, i ne pravim „anđelčiće“ u njemu, mašući rukama kao blesava. Ne volim ga jer mi je stalno hladno. Jer sa prvim snegom i minusom, počnem da kijam, kašljem i slinim. Jer počnem pola sata da se oblačim pre nego što nekuda naumim da krenem. Jer sam uvek navučena, kao beli medved. Jer mi je put , kretanje i saobraćaj otežan. Jer moram da idem na posao ranije, kako bi stigla na vreme. Jer…

Prosto više ne volim januar. Nema to veze sa godinama. Dete ću uvek biti u srcu.

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here