Реку Мостонгу формирале су воде великих бара северно од данашњег Сомбора. Њена четири крака спајала су се у северозападној околини Сомбора у један речни ток, укупно дуг око 90 километара, који је текао од села Риђице и Станишића на северу, дуж сомборских салашких насеља Ранчево, Билић, Ненадић, Буковац и Чичови, заобилазећи Сомбор са западне стране, настављајући ток крај села Пригревице, Дорослова, Српског Милетића, Каравукова и Дероња, све до Бача и Букина (данас Младенова), односно Букинског рита на југу, где се Мостонга уливала у Дунав.
Све до почетка 19. века Мостонга је била ћудљива и хировита река, час бара и мртваја, која би, крајем лета, скоро сасвим пресушила, а час подивљала и набујала, плавећи околне оранице, ливаде и насеља, дубока толико да су њеним коритом комотно могли да плове и бродови дубљег газа.
Поречје Мостонге било је у средњем веку испресецано безбројним речним рукавцима, мртвајама, језерцима, баруштинама и мочварама из којих се попут острва и острваца издизало суво земљиште погодно за настанак мањих насеља. Сва та велика водена површина, најраније названа именом Војош или Вајаш (Воиос, Wоyас, Ваyас), пресецала је околину данашњег Сомбора, као и остатка Бачке, правцем север-југ, и често се претварала у разгранат водени комплекс који је текао упоредо са Дунавом. На обалама кракова Мостонге настало је крајем 14. века насеље Сентмихаљ (Свети Михаило), касније названо Цоборсентмихаљ – претеча данашњег Сомбора.
Име ове речице, словенске етимолошке основе мост, бесумње је старије од првих сачуваних архивских помена и вероватно представља траг старијег топонимског слоја, насталог још пре досељавања Мађара у Панонску низију. Етимолог Петар Скок сматрао је да је првобитно словенско име реке Мостонге било Маштеха, касније промењено у Мостоха.
Мостонга се, са овим именом, најраније помиње у архивским документима 1256. године, када је забележена као Мастангам у Бачкој жупанији. Са обликом Мезтонгам реку је 1407. године забележио мачвански бан Јован Мароти, наводећи да је преко Мостонге стигао до Сантова (села северно од Сомбора). У једној пресуди из 1410. године помиње се удолина која се протеже од баруштина Мостонге (Мосзтонга) до села Держ (старог насеља које се налазило у околини Бача).
При набрајању вода у широј околини Сонте забележена је око 1450. године и река звана Мостонга (аq. qуе флуебат воцабатур Мозтонга), а низом изворника нешто каснијег доба река је забележена као флумен Мостонгус. Године 1495. име реке поново је записано са обликом Мосзтонга. У 15. веку рађена је и прва регулација ушћа Мостонге како би бродови могли да доплове да града Бача. У турском попису и опису насеља сомборске нахије 1570. и 1578. године записано је, арапском транскрипцијом, са именом Мостонга. У другој половини 16. века (1579) Мостонга је уцртана на земљописној мапи Јаноша Жамбокија. У опису једног војног марша с краја 17. века (1688), записано је да је Мостонга с једне стране окружена шумама и њивама, а с друге сувом трском и травом. Поред Мостонге је у јулу 1697. г. марширала велика војска принца Еугена Савојског, од Колута према Петроварадину, пред чувену Битку код Сенте.
Бројни рукавци Мостонге досезали су у првој половини 18. века до самог средишта Сомбора, па је записано да је један њен рукавац текао одмах иза “каштела” грофа Јована Јанка Бранковића, некадашњег сомборског капетана и команданта сомборских граничара, на чијим је темељима настала сомборска Градска кућа – дакле, преко данашњег средишњег градског Трга Светог Тројства.
Кракови ове реке простирали су се и дуж источне стране града, кроз предграђа Банат (Млаке) и Црвенка, у којима су неке од већих улица настале заправо некадашњим коритом рукаваца Мостонге. Још 1751. г. ток Мостонге код Сомбора био је довољно јак да на реци буду саграђене и мање воденице. Како 1768. године Краљевска комора није усвојила предлог сомборског сенатора и градоначелника Јосипа Марковића, који је сматрао да би у близини Сомбора требало да се прокопа пловни канал од Мостонге до Дунава, чинило се да ће Мостонга још дуго година плавити сомборски атар (река Мостонга била је тада пловна током летњих месеци, нарочито у јуну и јулу, али је од половине 18. века у летњим месецима почела да пресушује).
Ипак, свега четврт века касније почело је прокопавање Францовог (Великог бачког) канала, који је, у околини Сомбора, од данашњег Штранда до Преводнице канала ДТД (Тромеђе), текао дотадашњим коритом Мостонге. Прокопавањем канала коначно је укроћена ова хировита речица, чији је водоток од овог времена постао знатно сиромашнији.
Ток Мостонге на северним и западним ободима Сомбора, уцртан на мапи из 1831. год.
И данас Мостонга у свом северном току има некадашњу ћуд, па уме скоро потпуно да пресуши, али и да надође толико да поплави стотине хектара околних ливада и ораница, посебно у атару између салашких насеља Ранчева и Билића, северно од Сомбора. Данас ток Мостонге завршава у Великом бачком каналу код Сомбора. Некадашњи ток Мостонге између Сомбора и Бача укључен је, педесетих и шездесетих година 20. века, у каналску мрежу ДТД.
Поред Мостонге су у њеном горњем току подизане бројне “водице” – омања светилишта са бунаром (најчешће су то заветне капелице или само крст крај бунара), крај којих се окупљао православни и римокатолички живаљ, који је живео на салашима или у селима и варошицама пореде Мостонге, обично једном годишње, о празнику заштитника “водице”. Такве “водице” постојале су у непосредној близини Мостонге поред сомборских салашких насеља (Ранчево, Билић Буковац и Чичови), али и поред Сомбора, Стапара и Дорослова (Дорословачка водица је познато и старо култно место, записано још крајем 14. века). У околини Сомбора крај Мостонге се у 18. и 19. веку налазио и највећи број градских винограда.
Име Мостонге у Сомбору сачувано је у називу градске спортске хале “Мостонга”, подигнуте почетком седамдесетих година 20. века.
