Odmah smo znali šta je: Mobilizacija!

Ratni dnevnik palanačkog lekara Borislava Uvalića (1).

985

Ratni dnevnik dr Borislava Uvalića, lekara – kapetana prve klase austro-ugarske vojske, je originalan istorijski dokument, čiji sadržaj aktuelizuje do sada neobjavljen poznat stav pojedinca, koji su se mimo svoje volje našli u vihoru velikog rata. Iz rukopisa dnevnika, možemo pratiti mobilizaciju u Staroj Palanci, borbe na Drini i prelaz u Srem. Takođe, preko opisa dr Uvalićevih neretkih odsustava kući, imamo uvid u Palanačke prilike tih ratnih godina. 


Beleške iz Svetskog rata od 26. jula 1914.

Hoću u ovim beleškama, da događaje i moj život u ratu sa nekoliko reči opišem i tako sačuvam od zaborava. Bila je subota u podne, kada su „Peštanske novine“, od 25. jula 1914. godine javile neočekivani glas, da je naša država (tada je Srez palanački bio u Austro-Ugarskoj), uručila ultimatum Srbiji i da će do 6 sati uveče, rešiti hoće li doći do rata ili ne. To posle podne smo, kod nas u hodniku, raspravljali ja (dr Borislav Uvalić), Nebojša (stariji brat) i Braca Dobrilin (sestrin muž), sve mogućnosti. Ženske su bile sve uzbuđene. Braca je predložio da odemo u kafanu i da tamo dočekamo telegrafske izveštaje, pa da znamo na čemu smo. Ja nisam bio za to, hteo sam još jednu noć da mirno spavam. I zaista, legao sam rano i spavao dobro.

26. juli 1914.

Bila je nedelja – jutro, još sam bio u postelji, kada sam čuo doboš na ulici. Odmah smo znali šta je: Mobilizacija! Ja sam potražio moju pučko-ustašku iskaznicu, konstatovao sam da spadam XIII-tom Zagrebačkom Koru i da moram narukovati XXV-toj Domobranskoj pukovniji u Zagrebu. Našem redovnom životu beše kraj. U Palanci su proglasili mobilizaciju, IV Kora. Posle podne, ja i Braca pođemo u Ilok da doznamo da li je XIII Kor mobilisan na Dunavu, već doznamo da jeste i vratimo se kući da se spremimo, jer sutra ujutru, hoćemo već da pođemo. Ja u Zagreb, Nebojša u XVIII Domobransku pukovniju u Osijek, a Braca njegovoj pukovniji u Bečkerek (Zrenjanin). Svi smo utučeni, kako ćemo žene same ostaviti, a baba (otac Borislavov – Srdan), mama (Marija) i Vida (sestra Vidosava), nisu kod kuće. Treba večerati, ne možemo ni jesti. Legli smo oko 10 sati, deca su zaspala (kći Olgica i sin Radivoj), ali ja i Iva (supruga Ivanka), nismo ni trenuli celu noć.

2 KOMENTARA

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here