Ostanite kod kuće ili susret sa samim sobom

"Nekima vreme provedeno u ambijentu sopstvenog životnog prostora, dođe kao nekakva ipak podnošljiva muka".

477

Pomalo iziritiran, delimično začuđen i svakako već neko vreme progonjen jednom mišlju, morao sam nešto da napišem.

Bez namere da bilo koga uvredim, da bilo čiju sudbinu razotkrivam, i svakako ne smatrajući se pozvanim da bilo kome dajem savete.

Ovo i nije ništa više od samo nekoliko običnih zapažanja pretočenih u misao koja je nekako uhvaćena i za trenutak zadržana da bi se podelila.

Elem, kada naiđu ovakva vremena ljude obično možete razvrstati u tri jasne grupe. U prvoj su budale. Njima je nekako najlakše.

Ne zato što nemaju šta da izgube, nego što im je i onako svejedno – oni ništa ne razumeju.

Priča kaže kada su jednom prilikom pitali Boga zašto je stvorio budale, on se samo nasmejao i rekao: „Pa da bi razuman čovek imao čemu da se čudi i od koga da se sklanja.“

U drugoj grupi su unezvereni paničari. Njima je najteže jer neguju i pothranjuju subjektivne strahove do granica sopstvene neizdržljivosti .

U trećoj je neki obični, mali svet, koji u ovakvim situacijama razapinje nevidljive zastore zabrinutosti, nadajući se da će se sve dobro i što pre završiti. Svet koji realnu strepnju tiho nosi u sebi, bez velikih priča i grandioznih rešenja.

Bilo kako bilo, u ovakvim okolnostim u čoveku se propinje jedno vrlo ozbiljno iskušenje, a to je „Kako se susresti sa samim sobom ?“.

[wonderplugin_slider id=181]

 

Naime, kako vreme odmiče tragovi nezadovoljstva sve su jasniji, pa reči : “dosadno i teško“, „sporo“, „svi smo naelektrisani i nervozni“ , „poludeti“, sve su češće na dnevnom meniju.

Dobronamerni, ali krajnje ponižavajući saveti sručnjaka tipa „Kako to treba da se ponašamo sada kada moramo da budemo svi u isto vreme u istoj kući?“

To u prevodu znači da nekima vreme provedeno u ambijentu sopstvenog životnog prostora, dođe kao nekakva ipak podnošljiva muka. Kao nekakva lokacija za servisiranje higijensko gastronomskih potreba. Kao nekakvo mesto gde treba odtrpeti polovinu dana- poželjno je i manje ako je ikako moguće, iseći nokte ili eventualno odgledati utakmicu i izneti smeće.

Gde raditi na sebi uglavnom znači ponoviti se – obeštetiti sebe kupovinom!

Očigledno postoje mesta za život u kojima se ne priča kroz osmeh, u kojima se živi u iskrivljenim ogledalima prezira i sopstvenih grešaka. Mesta gde deca od uspomena najčešće imaju dugo ležanje u krevetu i čekanje da svađa prođe, ili još gore gde u mučnim tišinama odraslih mogu samo da slute šta sve tu ne valja. One zajednice u kojima svako bezobzirno i grubo živi sam i samo za sebe, prethodno banalizujući sopstvenu savest ne bi li mu bilo lakše da se samom sebi opravda. To su oni životi gde se kafa pije ćuteći, gde se na brzinu ruča i odmah ustaje, gde se ništa lepo ne planira, gde se ništa prijatno ne očekuje, gde se reči razmenjuju „službeno“ zarad servisiranja tehničkih obaveza. Tamo gde u pogledima izostaje sve ono što bi trebalo da postoji, gde je miris dnevne sobe odavno izvetrio, tamo gde su čak i sećanja postala ružna, a humor ima obrise kajanja.

Sa druge strane, postoji i drugačije. Naravno ne idealno, ne savršeno, ne bez objektivnih mana i nedostataka iz realnog života, ali suštinski drugačije. To neko zove porodicom, ali to nikako ne mora da znači da istu čine uvek i samo mama, tata, deca, pas i mačka. To je zajednice izukrštanih dobrih odnosa u kojima navijamo jedni za druge.

Kako je rekao neko „to je u stvari kao jedna velika cirkuska mreža za trapez, koju svi moramo dobro da zapnemo da bi izdržala sve naše padove. Niti ko može drugom da pomaže, niti ko može tuđu stranu da drži, jer će odlaskom olabaviti sopstvenu poziciju.“

Drugim rečima u ovoj zajednici svako može da igra samo svoju ulogu i to ne bilo kako, već iskreno, odgovorno i čvrsto. To su mesta gde svađa ne znači kraj već način da se pokažu razlike, gde izvinjenje ne znači biti pobeđen. Mesto gde ne bežimo kao divljaci od otvorenog razgovora, gde pomoć znači mnogo više od odlaska do prodavnice. Tamo gde može i sme da se pogreši, gde se uglavnom sve razume, gde se prećuti sa razlogom, kaže sa razlogom i oprosti uvek kada treba.

Ono kada izgovorite: „Mi“ i posle toga ne treba ništa da pojašnjavate.

Svojevremeno čitajući „Bekstvo od slobode“ slavnog Eriha Froma, mogu po ko zna koji put samo skromno da se poklonim njegovoj tvrdnji „ . . . da je čoveku koji je izgubio sopstveno središte najteža muka na svetu da ostane sam sa sobom .“ To središte je u stvari ono mesto gde sa svim svojim životnim prtljagom dolazite sami sebi na naplatu. Mesto koje ne može da se preskoči, da se izvara, da se izbegne.

Gubitkom središta, čovek samo bezuspešno pokušava da u isto vreme bude ovde, tamo i onamo.

[wonderplugin_slider id=75]

 

Valjda zato postoje ljudi kojima ovo stanje toliko teško pada, da boravak u sopstvenoj kući vulgarizuju do podsmeha, pri tom gubeći iz vida da estetika sopstvenog života nije isto što i vožnja bicikla. Ljudi koji su problematnični sami sebi, nesređeni i neposlagani u suštinskim stvarima, samo zbunjeni. Oni koji su u sopstvenoj kući završili sve razgovore, ispričali sve priče, ponizili sve uspomene, zažmurili na sve zajedničke fotografije. Oni koji žive u trivijalnim zonama od ponedeljka ujutro do nedelje uveče, ostaljavajući nešto što bi mogao biti život. To su oni „mađioničari-amateri “ koji su sposobni da sve lepo pretvore u dosadu i mrzovoljnost kao jedino sigurno utočište sopstvene gluposti.

Negde sam pročitao da “Ako se izgubite u šumi, samo treba da nastavite istim putem. Sigurno ćete naići na neku reku, selo, raskršće . . . na neke ljude. Bićete spašeni! A ako se izgubite u životu, onda je potrebno da stanete, dobro pogledate oko sebe i promislite. Jedino što je sigurno tačno da bi ste se možda spasili jeste da morate promeniti pravac kojim ste do tada išli!“

Ne znam zašto je ovo baš sada toliko važno? Valjda zbog toga što između budale koja  nema šta da izgubi i suprotnosti ovome istom, postoji samo jedna tanana jedva vidljiva nit.

Zato u to ime budite dobro i čuvajte se. Ima puno razloga da jedan mali, običan čovek bude srećan, pod uslovom da je dovoljno hrabar da se prethodno susretne sam sa sobom. Ma koliko to bilo teško potrebno je samo da se dovoljno duboko zagledate u sopstveno srce. Tamo ćete najbolje naučiti koje se suze i koji se osmesi broje, a nisu sve suze iste i nisu svi osmesi jednako važni.

Ostanite kod kuće.


Pogledaj: Šta je izolacija, samoizolacija, a šta karantin – pojmovi u vezi sa korona virusom

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here