Eh, koliko sam samo ukosnica posejala u svetu. Da kojim slučajem klijaju, delić ove planete toliko bi procvetao cvećem ogromnih latica da bio bi to čist floralni neizdrž. A sve zbog proklijalih ukosnica.
Jedan devojački život nezamisliv je bez tih malih crnih (pretežno crnih, mada one jesu i drugih kolora) čuvarki nestašnih pramenova kose i tajni. Od pamtiveka tako je. One čuvaju i stameno nose sve teške naše vlasi, otpetljavaju snove, mrse radosti da ih lakše ponesemo sa sobom, rasanjuju bleda jutra. Katkad se drsko otkrivaju i pokazuju cereći se do besvesti, a katkad se samo šunjaju kroz bujnosti lepotica zvanih Kose. Kakvog god raspoloženja da su- tu su uvek. Uvek tu i kada treba da se slavi i kada treba da se kori, pa poput dadilja samo malo bocnu rasejanu i tvrdoglavu glavicu, opomenu da ne ide se kroz vetar i međ’ ljude bez kaputa i otkopčanog srca širom. Brižnice. Ukosnice.
A vrlo često one i nomadi su. To je taj deo njihove duše što pati da luta i putuje, da ostavlja se po svetu poput srca ciganskih. Da pevaju i plešu dok prate ih zvezde a šatori koje nikad ne prostru na leđima nose. Selice. Nemirnice. Ukosnice.
A cigančice moje ostale su tamo na pešačkom kod gimnazije dok tutnjio je Dvornik u slušalicama, u jednoj hotelskoj sobi u onom gradu koji sa mnom voli se tajno, na obalama Grčke, kraj Dunava tamo negde u travi, u nekim učionicama i hodnicima starih zgrada, u džepovima torbi koje više ne nosim, u novčanicima među sitnišem, u rekama što uzdišu, u kafeima na tanjirićima šoljica za kafu, u veš mašinama, na jastucima brzih jutarnjih izlazaka sunca, na pultovima u supermarketima, u kosama devojaka po toaletima klubova kojima je trebala „prva pomoć“ u vidu šnale, u čašama, knjigama, na klupama, u parkovima kroz koje protrčah, na autobuskim stanicama, suvozačkim mestima u automobilima, na retrovizorima, na pasjim repovima, u cipelama, koferima, ćebadima iz hladnih novembarskih dana godina nekih, u kutijama za nakit, na stepeništima tuđih domova, kraj koncertnih bina, ispod stolova u nekim kafanama, na ramenima onih iz prošlih života, pločnicima stranih a domaćih gradova, kraj vinskih boca na podovima soba, u kadama, tuš kabinama, žbicama bicikla, na šeširima i mojim i tuđim, po simsovima prozora, pijacama, u čamcima i na nekim brodovima… i možda, u nečijim srcima. No, za ovo poslednje nikad se tačno ne dozna. Sa tih destinacija, nije se još nijedna javila.
