U mnogobrojnim našim dugometražnim ćakulanjima vazda bi se muzičar i ja dotakli tog, kako volim da se igram cipelama. Ako bi cipelu u ovom slučaju morali staviti u neki okvir, bila bi to konkretno- baletanka.
Ili, pak, katkad, i neka dobra štikla. Ona koja preterano ne steže i koju, isto tako nonšalatno (dok držim prekrštene noge), na pola mogu izuti, držati u vazduhu samo nožnim prstima i klatiti u ritmu razgovora koji se odvija.
Muzičar smatra da je to baš seksi. I često voli da mi baci taj flešbek u krilo.
Bašta lokala tog i tog (iako uvek mislim da je bio neki drugi, al ajd šta ja znam, ni ne sećam se više, vadim se, ipak sam koju godinu starija, curi mi pamćenje mic po mic), prolećni dan, onaj koji već na ćošak je od leta i moje koralno crvene baletanke napola izuvene, plešu u nekom svom ritmu muzike koju stvaraju reči dok vijaju se tog trena oko stola na kom su na pola ispijene kafe, cigarete, beznačajni papirići, slamčice za sok, prolećni osmesi.
Nikad nisam bila svesna te radnje. Sve dok mi muzičar nije ukazao na nju. Smejala sam se toj priči. Ali, on je uvek bio izrazito ozbiljan dok bi (tu moju osobinu) prepričavao iznova i iznova kada bi u nekim našim susretima dalje odlutali. No, ima valjda nečeg naivnog, nevinog, do beskraja spontanog, onako spontanog kako to već umeju šiparice da oslikaju samo, a istovremeno i senzualnog, u tom nehajnom pokretu stopala koje eto nekom svojom trepavicom zna kako da zagolica obraze nečije mašte.
Psiholozi bi zašli u kojekakve dubioze sveg ovog. Nestalna, nemirna na pogrešan način, brzo diže ruke od sveg i bla bla truć. A ja bih jednostavno rekla samo- Devojčica, a žena. Složio bi se i on, dakako, s tim.
Setih se ga se danas. Muzičara. Videh fotografiju na internetu.
Divna stopala sa kojih klate se na pola crne divne salonke, elegantna štikla, a na njima crna providna najlon čarapa, onakva, kao da je upravo pobegla iz nekog noar filma. Poslah mu je. Heštag #prolecneasocijacije. Odgovor je stigao brzo.
-Znaš da se ja uvek setim tebe kada ugledam to isto. Hm, setiš li me se i kada radiš to negde, dok sediš u bašti nekog kafića i ispijaš kafu ili belo?
Nasmejah se kao i svakog puta. Ali, tu fotografiju nisam mu poslala. Mada, verujem da ju je već tog trena i snimio u glavi.
-Hej, Shoeplayer-ko, dodao je, sad je idealno vreme za baletanke i bašte kafića.
Uvek je me zanimalo koju pesmu čuje u glavi dok gleda kako mi se u proletnji sunčan dan stopala drsko klate s pola izuvenom obućom naočigled dobrog dela naše varoši. Nisam ga nikad to pitala. A , možda potajno i želim da napiše svoju melodiju na tu temu, a ne da mu neke tuđe note odzvanjaju. Želim svoj, njegov, naš, saundtrek ovih malih epizoda serije u kojoj igramo već nekoliko sezona.
