– Moja komšinica videla je perje ispred mog podruma – priča Milena. – Otišla je unutra i u prvi mah je pomislila da je pronašla sovu. Donela ga je kod mene, odneli smo ga na terasu u nadi da će da dozove svoju mamu. To se nije desilo. Nije hteo ništa da jede i noć je proveo na terasi, ali se nije oglašavao.
– Ujutro sam videla da je obesio kljun, delovao je zdrav, nepovređen, a ja ga nisam mogla ni da ga napojim. Kontaktirala sam svog poznanika, koji ima privatni zoološki vrt u blizini Sombora u Kolutu, poslala mu fotografiju ptice, a on mi je odgovorio da se radi o vrsti sokola koja se zove vetruška. Preporučio mi je da uzmem špric i da mu dam vode u kljun, da ne bi dehidrirao. Poslao mi je i telefonski broj čoveka iz Zavoda za zaštitu prirode Vojvodine. Pozvala sam ga, ali mi se nije odmah javio, tako da sam pokušala da napojim pticu i to je išlo dosta teško.
– Uz pomoć momka iz komšiluka, uspeli smo da ga napojimo, a soko je odmah živnuo. Kada se čovek iz Zavoda javio, rekao nam je da zamočimo pileće meso u vodu i da pokušamo da stavimo vetruški u kljun. Ta procedura je bila prilično bolna, jer se on svojim oštrim kandžama okomotao oko mog prsta i ostavio ožiljke i sada znam zašto sokolari imaju te ojačane rukavice.
[rev_slider alias=“lela_koz_salon-„][/rev_slider]
– Nazvala sam jednog veterinara u Bačkoj Palanci, koji nam je preporučio da ga donesemo kod njega. Komšinica i ja smo sokola odneli kod veterinara, koji ga je specijalnom pincetom nahranio. Soko je poprilično pojeo i napio se vode i došao k sebi. Prilikom dolaska u Palanku, mimoišli smo se sa čovekom iz Zavoda za zaštitu prirode, koji je rekao da će doći po pticu i odneti je u prihvatilište. Tamo treba da provede neko vreme dok se ne osposobi da se sam hrani i leti, a od njegovog ponašanja će zavisiti da li će biti pušten u prirodu ili će ići u neki zoološki vrt. Soko će biti prstenovan, a ja ću se potruditi da saznam gde je i kako se snašao.
– Saznala sam da sokolovi žive u naseljenim mestima, tako i kod nas u Čelarevu, hrane se sitnim glodarima, smatraju ih korisnim i stoga su zaštićene vrste.
I tako je Poletarac (kako ga je Milena nazvala) imao sreću da su ga pronašli dobri ljudi, koji su se potrudili da preživi ovu avanturu i da postane koristan član populacije sokolova u Srbiji.
Pogledaj: U Kulpinu – ljubav se ovde dogodila
