Прочитајте наставак приче коју смо објавили у тексту Незапамћена трагедија на Дунаву о великој трагедији која се догодила на Дунаву давне 1835. године. Јунаци ове приче, четири калфе, преживели су моћне таласе Дунава и живи стигли на обалу. Али њихов пут још није био завршен…
Погледај: Незапамћена трагедија на Дунаву код Бачке Паланке
Мокри до голе коже, отишли су у кућу рибара Денера, осушили своју натопљену одећу, срећни после преживљене несреће, међусобно су се опростили и пожелели један другом срећан Божић. И сваки је пошао својим путем, Ханс је кренуо источно према Чибу, док су Франц и Михаил своје пешачење наставили према Обровцу.
Журно су хитали према дугоочекиваним циљевима. Пут према Обровцу је тада био са обе стране обрастао густом шумом, чија је тајанственост ширила страх. Младићи су знали да ова шума у себи крије многе опасности. Већ неколико пута су се зими овде појављивали вукови, који су нападали усамљене пролазнике.
Сумрак је цео предео чинио још непријатнијим и у даљини су се проламали одјеци дугог застрашујућег завијања вукова, који су парали вечерњу тишину. Младићи су се наоружали тољагама и кренули кроз шуму, и нису се могли вратити натраг, јер прослава Бадње вечери их је мамила неодољиво у родно село.
Шумским путем наишла су једна запрежна кола и кочијаш је младиће упозорио да се врате јер у јендеку покрај пута чучи спремно, чекајући плен, неколико вукова. Но младићи се нису дали одвратити од своје намере, кренули су даље у неизвесну ноћ имајући у свести само светла на Божићној јелки.
На рубу шуме нашли су рањеног зеца који је крварио. Франц ковач га је узео у руке, и обрадовао се сочном, зечијем печењу за Божић. Али управо тај зец је за Франца био кобан. Већ се лагано спустио мрак, а висока храстова стабла са обе стране пута су шуму чинили још мрачнијом. Журним корацима су хитали напред, али вукови су намирисали крв и у мраку шуме њихове светлеће очи жељне плена, су још више засветлеле.
Младићи су хтели да вукове виком, јодловањем, и буком отерају од себе замахујући при томе тољагама. Али гладни вукови се нису дали отерати, јер су били раздражени осетивши крв. Чопор је оштрим зубима напао ковача Франца који је носио зеца. Бранио се и борио док није изнемогао и пао на тло.
Михал је све учинио што је могао, да му помогне у одбрани од вукова. Само пука срећа му је спасила живот. Несрећни Франц је био мртав, следећег јутра на сам Божић пронађене су његове кости и подерано одело у близини шумског јендека. Његови родитељи понели су мртвачки сандук у који су сместили остатке скелета, а другог дана Божића била је сахрана у Обровцу.
Лончарски помоћник Михал потресен страшним догађајем упутио се према Обровцу. Ван себе, као умно поремећен, журио је кроз село не говорећи ништа. Но у Светој ноћи није могао да стигне до свог родног Бача и био је принуђен да у Товаришеву преноћи код једног немачког сељака. Али после страшног доживљаја те вечери није нашао мира.
Када су звона позивала на поноћку, дигао се и кренуо на пут према Бачу. Хтео је већ рано ујутру да буде код куће. Али му није суђено да стигне до циља. Следећег јутра је пронађен у близини шуме код Бача са разбијеном главом, изврнутих џепова опљачкан и мртав на шумском путу. Био је нападнут од стране шумских разбојника, који су га на мртво претукли и опљачкали. И он је био сахрањен, као његов пријатељ Франц, другог дана Божића.
Бачвар Ханс је жив стигао у своје родно село Чиб. Другог дана Божића већ је сазнао какву страшну судбину су доживела његова два друга. Кад су прошли дани празника Ханс је са својим оцем отишао у шуму да обори стабла за израду бачварских дужица. Одмах прво стабло је падајући тако неспретно ударило Ханса, да је на месту остао мртав. И њега је стигла зла судбина, неумољива, страшна и неправедна.
Када су празници одмакли и дошло време повратка, рибар Сеп је остао сам, био је сасвим утучен ударцима судбине који су погодили његова три некадашња друга. Тужна срца кренуо је сам према Осијеку, али ни он није могао стићи до циља. Ледена купка, у зимском хладном Дунаву приликом несреће која се десила са скелом ни код њега није остала без последица. Смртоносна клица туберкулозе се у њега усадила пре него што је напустио Паланку. Измучен јаком грозницом, морао је у Вуковару да оде у болницу. Његово болесно стање се из часа у час погоршавало.
Родитељи су са чамцем пошли у Вуковар да посете сина, а нашли су тамо његов леш у мртвачници болнице.
Тако су на трагичан начин завршили младићи који су пуни радости кренули у живот. Једна трагична судбина их је у кратком времену покосила. Родитељска срца су дуго крварила за животима њихових синова који су требали постати мајстори свог заната.
