Nekadašnja teorija da plava, svetlija osoba troši jednu vrstu parfema, a crnomanjasta i
energičnija drugu, polako nestaje. Poslednji beogradski, a najverovatnije i srpski parfimer,
priča da je poslednjih decenija došlo do kulturoloških promena i da se dešavaju obrnute
situacije od nekada uvreženih shvatanja.
Nenad Jovanov (69) za „Priče sa dušom“ otkriva da danas energična osoba zatraži
diskretan, jedva primetan miris, a sićušna plavušica jači miris.
Po ulasku u njegov svet skoro svaka mušterija, odnosno interesent zastane, jer, kako
kaže Jovanov, misle da treba da kažu nešto stručno. Naprotiv, bilo na srpskom ili na
engleskom, Nenadu su potrebne veoma jednostavne informacije.
– Potrebno je da mi svojim rečima kažu šta vole, a šta ne vole. Recimo, neko će reći da je to lak, neko težak, blag, aromatičan, cvetni, vanilast, osvežavajući ili citrusni miris. S druge strane, izuzetno mi znači kada znam da mušterija, recimo, nikako ne voli cvetni miris. Međutim to je ironija. Otkriću vam da je danas ogroman procenat ženskih mirisa zasnovan upravo na cvetnim komponentama, ali se u tim kombinacijama različitih sastojaka izgube individualne arome, pa nastane nešto novo, zbog čega nemate osećaj cveta – priča gospodin Jovanov.
– Dešavalo se da mi je jedna gospođa rekla da voli osvežavajuće mirise, a da tri isprobana mirisa nisu ostavili jak utisak. Tek kada je dobila jedan slatkasti miris, oduševila se i rekla mi da u stvari rečima nije dobro interpretirala svoju želju.
Prema rečima Nenada Jovanova, jedan od razloga za nestanak malih zanatskih radnji ovog tipa je to što su rafinerije sa nekadašnjih pakovanja od 500 g koja su bila zgodna za zanatlije, povećali minimum kupovine eteričnih ulja, prvo na jedan kilogram, a zatim na 5kg. Imajući u vidu da maloj parfimeriji treba i do 60 različitih komponenti, jasno je da nisu u mogućnosti da kupe velike količine.
U parfimeriji Sava, poslednjoj parfimeriji u Srbiji u kojoj se ručno prave mirisi, u ponudi su četiri osnovne koncentracije. Nenad nam objašnjava da su to: kolonjska voda (eau de cologne), zatim toaletna voda (eau de toilette), pa parfemska voda (eau de parfum) i čist
parfem.
– Svi proizvođači, pa čak i oni najtradicionalniji podlegli su marketinškim trikovima pa na kartonskoj kutiji velikim slovima napišu PARFEM, a onda sitnim kurzivom „eau de“. Masa mušterija koja pomno ne čita sve što piše bude ubeđena da troši parfem, a u stvari je dobila parmefsku vodu. Nekada se to znalo po ambalaži jer su se čisti parfemi pakovali u bočice od 7,5, 10 ili 15 ml, a parfemske vode u one od petnaestak do tridesetak mililitara, a kolonjske i toaletne vode u ambalaži od 50 pa naviše.
Sve što nastane u ovoj parfemskoj oazi u srcu Beograda stvoreno je rukama Nenada
Jovanova.
– Najveći broj mušterija traži mirise „a la“ Armani, Dior, Šanel… Prinuđen sam da pravim ono šta traži većina i po poznatim recepturama stvaram mirise „a la“ određeni proizvod. U zavisnosti od toga do kakvog preciznog recepta sam došao, kao i od komponenata koje sam mogao nabaviti i njihovog geografskog porekla i godišta u odnosu na originalne, ja pravim svoje mirise. Slično je kao sa vinima. Sa malo manjom ili većom razlikom mogu da vam ponudim alternativu. Na kraju, to je jako dobar proizvod, koji se u kvalitativnom, aromatskom smislu ne razlikuje od originalnog. Spletom okolnosti, ta moja alternativa uslovno može više da vam se dopadne nego najoriginalniji original, jer ukusi su indivudualna stvar – priča gospodin Jovanov.
Ovaj stari, ali veoma atraktivan zanat učio je od svog oca. Treća je generacija u porodici, a tradiciju su započeli njegov deda, stric i otac. Nenad trenutno sve radi sam, ali dodaje da je njegov sin jedno vreme dosta pomagao porodici u parfimeriji tako da bi, prema rečima našeg sagovornika, posle kratke obnove rutine mogao da nastavi tradiciju.
– Moj stric je imao sreću da za druga ima Milenović Dragomira, čika Dragoša, jednog od „noseva“. Francuzi su dosta siročića i dece sa ovih prostora primili kod sebe, pa je i Msje Dragoš završio u Grasu. Bio je visok čovek sa visokim zaliscima, ali i ogromnim nosem, što
za čulo mirisa, naravno, nije imalo nikakve veze. Pre rata mom ocu i stricu pričao je lepe
priče o parfemskom zanatu u Francuskoj, tako da su se zaljubili u tu profesiju i krenuli njome da se bave. Mada mnogi sa setom pričaju o nestanku starih zanata, poslednji srpski parfemdžija (odnosno parfimer, kako je rekao da je lepše reći umesto turcizma parfemdžija) kaže da u tome ima dosta istine, ali ponosno dodaje da ima sve više mladih mušterija koji dolaze u potrazi za ličnim mirisom.
